Visoko obrazovanje u procesu globalizacije

Kritički pogled na savremenu univerzitetsku instituciju
*Rad napisan januara ove godine, u okviru predmeta Globalizacija na Ekonomskom fakultetu. 

Uvod

Poslednjih godina, termin globalizacija nailazi na široku upotrebu. Broj naslova akademske i popularne literature koji se bave ovom tematikom umnožava se geometrijskom progresijom. Uprkos tome, precizna definicija globalizacije ne postoji. Takva situacija mahom je posledica složenosti, osetljivosti i višeznačnosti samog pojma, koji se opire egzaktnom određenju, ali i živosti problematike, koja uporno izmiče teoretskom zahvatanju. Radi se o dugotrajnom i višeslojnom procesu, krajnje neizvesnih konačnih ishoda; fenomenu prisno vezanom za modernost.

U akademski rečnik globalizacija je prevashodno ušla sa ciljem da se naglasi kako je krajem dvadesetog veka svet zakoračio u posve novu epohu; period obeležen intenzivnim promenama, deteritorijalizacijom i ubrzavanjem društvenih delatnosti. Postmoderni svet (Bauman), svet pozne modernosti (Gidens) ili svet druge modernosti (Bek) ne možemo pojmiti odvojeno od globalizacije, kao planetarnog procesa stvaranja sve gušće mreže ekonomske, tehnološke, političke i kulturne povezanosti najudaljenijih geografskih područja, pri čemu multiplikovanje sličnih modela na sve široj društvenoj osnovi postaje obeležje savremenog doba. Reč je prevashodno o modelima potrošačke i medijske kulture, globalnih rizika, konformizma, izgradnje identiteta i sl.

Raste broj pokušaja da se pri tumačenju globalizacije naglasi kompleksnost preplitanja mnogostrukih impulsa. Ma koliko sprektar globalizacije bio širok, postoji jedna dimenzija ovog procesa kojoj su sve ostale podređene. Ona je, dakako, ekonomske prirode; tiče se univerzalizacije kapitalizma, te otvorenog tržišta kao nezaustavljive sile i prvog razloga, čijim je zahtevima potčinjen svaki vid društvenog života. Istina je, odakle god da krenemo, nužno ćemo se dotaći tržišta, no globalizacija kao takva ne može se u celini izjednačavati sa ekonomskom realnošću. Prvom pokretaču promena, međutim, moramo pridati odgovarajući značaj. Kako ne bismo zapali u redukcionizam, od presudne je važnosti da i posledice ne budu interpretirane u istom svetlu. Uzroci su, prema tome, dominantno ekonomski, a implikacije mnogo šire prirode. Savremeno svetsko društvo izgrađeno je na ekonomskim temeljima, i tek odatle proizilaze svi njegovi dalji preobražaji.

Uistinu, nijedno područje stvarnosti nije pošteđeno uticaja opšteprožimajuće logike tržišta, pa tako ni visoko školstvo. U obrazovnoj sferi, naime, deluju isti principi i zahtevi, samo u nešto izmenjenom obliku. Pretvarajući univerzitete u preduzeća, podređujući ih zakonima ponude i tražnje, ekonomska dimenzija globalizacije presudno utiče na akademske institucije. Od osamdesetih godina naovamo, tržište je postalo dominantna sila, zarobljavajući univerzitet, dok društvo i država igraju sporedne uloge. Ispitivanje odnosa globalizacije i visokog obrazovanja stoga iziskuje podrobniju analizu ovih pojava.

Menja li globalizacija suštinu visokog obrazovanja? Koja je uloga univerziteta u današnjem svetu? Zadire li tržište u autonomiju obrazovnih sistema i institucija? Ima li na univerzitetu mesta za vrednosti koje se ne izražavaju u novcu? Doprinosi li upotreba Interneta unapređenju kvaliteta i pristupa obrazovanju? Uvlači li globalizacija konzumerizam u polje obrazovanja? Prisustvujemo li nastajanju ekonomije visokokvalifikovanih ili fah-idiotiziranih? Da li humanistički ciljevi obrazovanja treba da budu potčinjeni ekonomskoj mašineriji i tržištu rada? Ovaj rad pokušava da ponudi odgovore na neka od navedenih pitanja.

17. februar

Mladost, Zmaj, plamen, kiša, bespovrat

Sasvim nebitan dan u jednom nevažnom gradu. Glavna ulica beznačajne varoši. Neznatno relevantne vremenske prilike. Košava nedovoljno jaka da provetri učmalost šorova, oduva usmrđenost međ’ stanovništvom. Kiša, opet, suviše stidljivo sipila da bi otčepila zagušenja i sprala talog sa sokaka neautentične naseobine. 

Tamo su se, dakle, na centralnom trgu tog levog grada, okupili oko podneva. Grupa onesvešćenih juvenilnih jedinki, njih stotinak. Crnim plaštom zaogrnuti, na potpuno konfuzan način zavedeni, nasumično ispreturani. Teških očiju, naslepo su umarširali; ružnih gubica kapuljačama sakrivenih, živih pokreta dlanova i prstiju, potpuno stihijski se oglašavajući. Pozivali su na nasilje, ubistvo. Potpuno intuitivno, prirodno – štaviše, urođeno – hteli su u crkvu. Sasvim slučajno, policija je štrajkovala. 

Nedaleko od njih, jedva stotinu metara daleko, u najznamenitijoj ulici tog nezapaženog mesta, ulici koja nosi ime i nadimak pesnika, drugi je skup stajao u krugu. Nosili su cveće. Sećali se. Plakali. Skrhani od tuge, očiju uništenih od muke i gorčine. Zauvek opečeni talasima plamena, potpuno besmislenog požara koji je mlade živote izgoreo u bespovrat, verovatno nisu bili u stanju da čuju šta su vikali oni preko; neznatno mlađi, naizgled živahniji. Nekako lavirintski, možda čak i postiđeno, prvi su se razišli brzo.

Slučajni prolaznik gledao je skupine ljudi, posmatrao dva okupljanja. Posve nevezano, napreskok, setio se pesme – istog pesnika čiji spomenik krasi najviđeniju gradsku ulicu, u kojoj se nalazi trećerazredni kafić, u kome su se jedne noći zatekli mladići i devojke, čije je živote bez ikakvog obrazloženja progutao plamen, čiji su se najbliži tri godine kasnije na mestu nesreće okupili, čije je vreme okupljanja i tragedije koincidiralo sa nekim drugim, potpuno bizarnim skupom, čija je sumanutost prevazilazila zanemarljivost nezanimljive varoši. Gazeći barice, prolaznik je posmatrao kišnicu kako otiče niz odvode. U sebi je recitovao čika Jovinu pesmicu, s razlogom dobro čuvanu; retko spominjani izliv tog poznatog rapsoda. Recitujući stihove, prolaznik je dugo lutao, no naslova pesmuljka nikako se nije mogao setiti. Kao da je ostao zaturen, zajedno sa pesmom, čekajući dan, šetača i kišu, koji će se na nju pozvati:

Kad se šetam Novim Sadom,

Gajim nade ne baš male,

Gledeć’ kako ulicama kopaju kanale.

Kopajte ih, vredni ljudi,

— Valjda jošte kasno nije —

Nek odjure ispod zemlje

Sve kaljuge i pomije.

Kopajte ih, vredni ljudi,

Nek se gnjili brlog suši

Nek oteče do sto vraga

Sve što smrdi, sve što guši.

Neka beži mulj iz vrta,

Nek se splače ljig sa krova,

Nek se kida pištevina

Sa ulica, iz domova.

Kopajte ih, vredni ljudi,

Te provode, te kanale,

Uz drvorede, uz kolibe,

Uz vajate i salaše.

Zidajte ih, vredni ljudi,

Na široko, na visoko,

Da ne zapne bljušt na putu

U Dunavu, u duboko.

Nek nestane razna gada

Iz mog milog Novog Sada,

Neka bude svet’o, mio,

— Kao što je negda bio.

Đačko igralište – prva godina nove ere

Prokletstvo vaterpoliste

Što budala jednom upropasti, ni hiljadu pametnih popraviti ne može. Priseo je Limancima i ostalim sugrađanima, u dokone sate loptanju sklonim, dan kada su se političke svinje nameračile na Đačko igralište. Sve je počelo prošlog leta, uoči juniorskog prvenstva u atletici, kada su se pomenuti indijanci iz kožnih fotelja (koji sebe vole da nazivaju gradskim ocima) primili lukrativne dužnosti da delu zapuštenog sportskog kompleksa udahnu novi sjaj.

Raspolutili su direktori ZIG-a istoriju našeg dragog igrališta na dve epohe – onu pre i posle njihovog poduhvata; svečanim otvaranjem oplemenjenog renoviranja. Samohvale i promocije, dabome, nikada nije nedostajalo; performans je, uprkos bljutavosti i svem lošem ukusu, odveć proročki podario najavu onoga što nas, sportiste i rekreativce, očekuje. Đani, Savo, Batica i ostali ljigavci iz svite očigledno nisu prijali skromnoj zemljici, nenaviknutoj na takve veličine. Pokazalo se, nažalost, doslovce istinitim – gde oni udaraju, tu trava više ne raste.

S one strane Bolonje

Kad forma zamaskira suštinu 

Tržišni način razmišljanja brzo je uzeo primat u svim sferama našeg društva. Tako su se čak i univerzitetski profesori, uključujući i one koji su do juče obarali na Marksovim citatima, naglo probudili iz dogmatskog dremeža. Zaboravivši na lekcije o prvobitnoj akumulaciji kapitala, ubrzo su počeli da shvataju kako je i od visokog obrazovanja moguće napraviti unosan biznis. Nevoljni i nesposobni da se udube u razumevanje osnovnih principa Bolonjske deklaracije, usput su pokupili njene najgore elemente, ukrstivši ih sa još gorim osobinama zatečenog sistema. Dobri stari, nedostacima bremeniti sistem nevešto je ušminkan i preobučen u novo, bolonjsko ruho. 

Uspon, pad i propast novosadske odbojke

OK Vojvodina od ponosa do stida

Čudan je bio osećaj tog četvrtka uveče, kada su vandali izvršili invaziju na naše posrnulo odbojkaško kraljevstvo. Bila je to prava pravcata (i posve neočekivana) najezda. Svašta sam video i doživeo na sportskim priredbama u našem gradu, ali zaista se nisam nadao da ću se tog 23. aprila 2009. godine naći među onima koji behu prinuđeni da beže pred navalom protuva i divljaka.

Na početku utakmice, Velika dvorana Spensa bila je neobećavajuće prazna. Skupilo se tek nešto više od hiljadu i po prilično nezainteresovanih Novosađana. Niko od njih nije mogao pretpostaviti da će ista ta sala u narednih sat vremena biti poprište nazapamćenih scena tuče, jurnjave i meteža. Dvadesetak minimalno opremljenih policajaca i tuce redara nisu delovali nimalo srećno kada je broj gostujućih „navijača“ naglo počeo da se povećava. Čim su odjeknule eksplozije prvih petardi, moglo se naslutiti da će te večeri obezbeđenje svoju platu zaraditi mnogo teže nego inače. Nezvani gosti iz Kragujevca najpre su uspeli da nadglasaju ostatak publike i u dvorani naprave skroz domaćinsku atmosferu, da bi potom izazvali prekid. Dok je poveća grupa razularenih huligana hvatala zalet jurišajući prema susednoj tribini, zaista je bilo neobično teško verovati sopstvenim očima.

Ima li još Vojvodine?

Regionalni identitet u vremenima opadanja

„Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije. Ponosite se time što su problemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, širi zamah i duži dah. Naročito se vaspitajte za veću borbenost. Jovan Cvijić, koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme.“

Vasa Stajić 

Džon Barlikorn – Kralj Alkohol

Džek London i alkoholizam među omladinom

Nikada se u životu nisam napio. Za sebe jedva mogu kazati da sam uopšte probao alkohol. Ni  sa stručnog aspekta nisam ništa kompetentniji da pišem i raspravljam o ovoj temi. Kada su alkohol i alkoholizam u pitanju, verovatno sam poslednja osoba od koje se očekuje da daje svoj sud. Ime u podnaslovu, međutim, nije slučajnost. Odlično sam upoznat sa delom tog sjajnog pisca, čoveka koji je prošao kroz sve krugove pakla Kralja Alkohola. Džek London, koji je imao samo pet godina kada se prvi put opio, na kraju je platio skupu cenu druženja sa Džonom Barlikornom (*u to vreme popularan naziv za alkohol u SAD, inače originalni naslov romana). Svoje neprocenjivo životno iskustvo utkao je u nešto najiskrenije i najbolje o alkoholu ikada napisano.