Skloni mi se sa Sunca

Visoko obrazovanje u procesu globalizacije

2011-08-21T10:32:00.007+02:00

Kritički pogled na savremenu univerzitetsku instituciju
*Rad napisan januara ove godine, u okviru predmeta Globalizacija na Ekonomskom fakultetu.

Uvod

Poslednjih godina, termin globalizacijanailazi na široku upotrebu. Broj naslova akademske i popularne literature kojise bave ovom tematikom umnožava se geometrijskom progresijom. Uprkos tome,precizna definicija globalizacije ne postoji. Takva situacija mahom jeposledica složenosti, osetljivosti i višeznačnosti samog pojma, koji se opireegzaktnom određenju, ali i živosti problematike, koja uporno izmiče teoretskomzahvatanju. Radi se o dugotrajnom i višeslojnom procesu, krajnje neizvesnihkonačnih ishoda; fenomenu prisno vezanom za modernost.

U akademski rečnik globalizacijaje prevashodno ušla sa ciljem da se naglasi kako je krajem dvadesetog veka svetzakoračio u posve novu epohu; period obeležen intenzivnim promenama,deteritorijalizacijom i ubrzavanjem društvenih delatnosti. Postmoderni svet(Bauman), svet pozne modernosti (Gidens) ili svet druge modernosti (Bek) nemožemo pojmiti odvojeno od globalizacije, kao planetarnog procesa stvaranja svegušće mreže ekonomske, tehnološke, političke i kulturne povezanostinajudaljenijih geografskih područja, pri čemu multiplikovanje sličnih modela nasve široj društvenoj osnovi postaje obeležje savremenog doba. Reč jeprevashodno o modelima potrošačke i medijske kulture, globalnih rizika,konformizma, izgradnje identiteta i sl.

Raste broj pokušaja da se pritumačenju globalizacije naglasi kompleksnost preplitanja mnogostrukih impulsa.Ma koliko sprektar globalizacije bio širok, postoji jedna dimenzija ovogprocesa kojoj su sve ostale podređene. Ona je, dakako, ekonomske prirode; tičese univerzalizacije kapitalizma, te otvorenog tržišta kao nezaustavljive sile iprvog razloga, čijim je zahtevima potčinjen svaki vid društvenog života. Istinaje, odakle god da krenemo, nužno ćemo se dotaći tržišta, no globalizacija kaotakva ne može se u celini izjednačavati sa ekonomskom realnošću. Prvompokretaču promena, međutim, moramo pridati odgovarajući značaj. Kako ne bismozapali u redukcionizam, od presudne je važnosti da i posledice ne buduinterpretirane u istom svetlu. Uzroci su, prema tome, dominantno ekonomski, aimplikacije mnogo šire prirode. Savremeno svetsko društvo izgrađeno je naekonomskim temeljima, i tek odatle proizilaze svi njegovi dalji preobražaji.

Uistinu, nijedno područjestvarnosti nije pošteđeno uticaja opšteprožimajuće logike tržišta, pa tako nivisoko školstvo. U obrazovnoj sferi,naime, deluju isti principi i zahtevi, samo u nešto izmenjenom obliku.Pretvarajući univerzitete u preduzeća, podređujući ih zakonima ponude itražnje, ekonomska dimenzija globalizacije presudno utiče na akademskeinstitucije. Od osamdesetih godina naovamo, tržište je postalodominantna sila, zarobljavajući univerzitet, dok društvo i država igrajusporedne uloge. Ispitivanje odnosa globalizacije i visokog obrazovanja stogaiziskuje podrobniju analizu ovih pojava.

Menja li globalizacija suštinu visokog obrazovanja? Koja je ulogauniverziteta u današnjem svetu? Zadire li tržište u autonomijuobrazovnih sistema i institucija? Imali na univerzitetu mesta za vrednosti koje se ne izražavaju u novcu? Doprinosili upotreba Interneta unapređenju kvaliteta i pristupa obrazovanju? Uvlači liglobalizacija konzumerizam u polje obrazovanja? Prisustvujemo li nastajanju ekonomije visokokvalifikovanih ilifah-idiotiziranih? Da lihumanistički ciljevi obrazovanja treba da budu potčinjeni ekonomskoj mašinerijii tržištu rada? Ovaj rad pokušava da ponudi odgovore na neka od navedenihpitanja.

1. Koren i podloga promena – globalnaekonomija i društvo znanja

U drugoj polovini dvadesetogveka, a naročito od sedamdesetih godina, u globalnoj ekonomiji dešavaju se značajnepromene. Prema Frederiku Džejmsonu, radi se o trećem originalnom širenjukapitalizma preko cele planete, koje je nastupilo nakon ranijih ekspanzijanacionalnog tržišta i imperijalističkog sistema^[1]. Industrijskikapitalizam, poznat pod terminom fordizam, ustupa mesto postfordizmu. Globalniekonomski sistem ne bazira se više na autonomiji nacionalnih privreda, već na konsolidovanomsvetskom tržištu koje obuhvata proizvodnju, distribuciju i potrošnju.

Upečatljiv rast trgovinskerazmene, nemilosrdna konkurencija, intenziviranje tokova kapitala, rapidannapredak informacionih tehnologija, razvoj fleksibilnih proizvodnih sistema,potreba za neprekidnim rastom i širenjem tržišta, ubrzani uspon međunarodnogmarketinga, te jačanje uloge nadnacionalnih institucija i organizacija neke suod značajnijih promena u sistemu globalne privrede. Kroz privatizaciju ideregulaciju, usvajanje neoliberalnih politika rezultiralo je opštim smanjenjemjavne potrošnje i socijalne sigurnosti. Jedno od vidljivijih obeležja ekonomskeglobalizacije svakako je dominacija multinacionalnih kompanija i finansijskihkonglomerata, glavnih igrača svetske tržišne utakmice; borbe u kojoj sufavoriti odavno potukli autsajdere.

Ovakva situacija i trendovitemeljno su izmenili trgovinu, mogućnosti zapošljavanja, društvene sisteme,način života, uzore ponašanja i vladanja, kao god i obrazovanje. Brišu sepregrade između fabrike i društva, radnog vremena i dokolice, proizvodnje ipotrošnje. Događa se svojevrsna hibridizacija nekad autonomnih sfera.^[2]Uspostavljanjem neoliberalnog kapitalističkog sistema globalnih dimenzija,tržišno-profitna matrica širi se i na ona područja ljudskog delovanja kojaranije nisu bila primarno u žiži njenog interesa. Različiti autori drukčije suimenovali ove brze i dalekosežne društveno-ekonomske promene. U naučnoj ipublicističkoj literaturi susrećemo termine o kognitivnom kapitalizmu,postindustrijskom društvu, neoliberalnom, informatičkom, društvu s digitalnomekonomijom, preduzetničkom, postkapitalističkom, društvu rizika, pa čak idosadnom društvu.

Ipak, shodno stavu prema kojem jeznanje temelj konkurentnosti u globalnoj ekonomiji, opšte je prihvaćenim postaotermin društvoznanja. Ovaj pojam vezuje se za Pitera Drakera, gurua američkogmanadžmenta. Činjenica da je znanje postalo najznačajniji resurs, a ne samojedan od resursa, jeste ono što naše društvo čini postkapitalističkim, ističeDraker. Savremena tržišna privreda, naime, poslovni je ambijent u komepojedinci i organizacije mogu opstati samo ako poseduju određenu vrstu znanja iveština. Reč je, pre svega, o znanju instrumentalnog karaktera. Ono se shvatakao sredstvo za ostvarivanje društvenih i ekonomskih rezultata. To jeopipljivo, praktično, korisno, upotrebljivo znanje.

Ono što danas podrazumevamo podznanjem, smatra Draker, obavezno mora biti visokospecijalizovano. Drugim rečima,znanje u primeni je efektivno samo kada je specijalizovano. U društvu znanjarade „radnici znanja“, pri čemu rezulate ne daju pojedinci, već organizacije.Budući da jednom stečene kvalifikacije brzo zastarevaju, potrebno je stalno iponovno učenje. Po Drakerovom mišljenju, obrazovana ličnost neće biti svaštar,već specijalista, sposoban da živi u globalnom i tribalizovanom svetu. Konkurencija,mobilnost, stalna težnja za inovacijama, preduzetništvo, te rastuća ulogamenadžmenta i informacionih tehnologija još su neke od bitnih odlika ovakoshvaćenog društva.^[3]

Koncepcija društva znanjaprevashodno je posledica razvitka tržišne ekonomije. Stalna borba za poslovniuspeh i podnošenje pritiska konkurencije u turbulentnom vremenu globalizacijejednostavno nije moguća bez novog, ekonomistički shvaćenog znanja. Stoga bi, upojmovnom smislu, umesto o društvu znanja, tačnije bilo govoriti o ekonomijizasnovanoj na znanju. Bilo kako bilo, i jedna i druga sintagma označitelji suepohe u kojoj uloga znanja – a naročito proizvodnje dobara kroz znanje –suštinski utiče na oblikovanje globalnog društva.

Posledično sa zahuktavanjemsvetske privredne utakmice, visoko obrazovanje dobija novu stratešku ulogu –kao centralni resurs konkurentnosti, merilo kapaciteta da se visokokvalifikovanaradna snaga, kao god i investicije, privuku i zadrže. Univerzitet dobija uloguinkubatora inovacija, motora ekonomskog rasta, te posrednog izvora profita zakorporacije. Utemeljena navedenim teorijskim stavovima, dominacija neoliberalnedoktrine podstakla je promišljanje uloge visokog obrazovanja kroz merilaproduktivnosti. Iste sile koje oblikuju ekonomsku realnost zahvataju i menjaju samusuštinu visokog školstva. Na podlozi neoliberalne ideologije i koncepcijedruštva znanja, rođen je korporativni ili preduzetnički univerzitet kao novaparadigma.

Uticaj tržišta vidljiv je usvakom aspektu visokog školstva. Ova logika prvenstveno dolazi do izražaja krozprivatizaciju svih nivoa obrazovanja, te sveprisutnu komercijalizaciju;uvođenje školarina, prenos menadžerskih principa upravljanja na fakultete,njihovu težnju ka ostvarivanju vlastitih prihoda, te podsticanje konkurencijemeđu univerzitetima. Znanje biva tretirano kao roba; proizvod koji se nudi i natržištu vredi onoliko koliko odgovara njegovim potrebama i zahtevima. Tržišnimzakonitostima postaje regulisan i pristup istom tom znanju. Obrazovanje takoviše liči na privatno nego na javno dobro. Homogenizacija, standardizacija,specijalizacija, ekonomija obima, marketing koncept, konzumerizam, te primatznanja koja doprinose ekonomskom razvoju i povećanju profita pojave su koje neposredno deluju na sisteme i institucije visokog obrazovanjaširom planete. O globalizaciji u visokom obrazovanju takođe možemogovoriti kao o amerikanizaciji – kako evropskih, tako i ostalih univerzitetaširom sveta – ali najviše kroz činjenicu da visoko obrazovanje postaje deoglobalnog ekonomskog diskursa.

2. Prevaga ekonomskih sila i komercijalizacija– SAD i Bolonjski proces

Kada su komercijalizacija inastup na tržištu u pitanju, američki univerziteti decenijama su ispredevropskih. Tokom posednjih dvadeset i pet godina, fakulteti i koledži širomSAD-a postali su mnogo aktivniji u prodavanju onoga što znaju i rade. Usavremenoj komercijalnoj praksi američkih univerziteta nije novo njenopostojanje, već njen nezapamćen obim i rasprostranjenost. Komercijalizacija upravom smislu te reči – to jest, pokušaji da se delatnost univerziteta prodazarad profita – u prošlosti je mahom bila ograničena na periferijuuniverzitetskog života: sportske programe, a u nekoliko istitucija na dopisneškole i produžno školovanje. Međutim, od 1975. godine univerziteti su postalimnogo agresivniji u pokušaju da zarade novac od svojih istraživačkih iobrazovnih aktivnosti. Mnoge institucije dinamično su pokrenule programe zadobijanje licenci na patente, profitabilne poduhvate u obrazovanju prekoInterneta i široku lepezu drugih komercijalnih aktivnosti.^[4]

Premda komercijalizacija imavišestruke uzroke, nijedan od podsticaja ne bi toliko urodio plodom da nijebilo iznenadnog povećanja šansi za sticanje novca, koji je obezbedilatehnološki prefinjena ekonomija bazirana na znanju. Naime, upravo suuniverziteti postali glavni izvor činilaca koji predstavljaju osnovu stalnograsta i napretka – odlično obučenih stručnjaka, specijalističkog znanja idostignuća na polju nauke, koje bi drugi mogli da pretvore u nove proizvode,tretmane ili lekove. Naglo povećanje mogućnosti da se obrazovanje, stručnisaveti i naučno znanje zamene za prilične sume novca učinilo je dakomercijalizacija u tolikoj meri prevlada na američkim univerzitetima.^[5]Danas je komercijalizacija dovela do pretvaranja znanja u proizvod. Sličnokonkurentnim firmama, univerziteti se otvoreno takmiče u trgovini profitabilnimpodučavanjem.

Dok su u SAD visokoškolskeinstitucije maltene od osnivanja bile prepuštene same sebi, te kao takverazvile preduzetnički pristup, akademska kultura u Evropi bitno je drugačija.Sam univerzitet, uostalom, izvorno je evropska tvorevina. Ideja univerziteta,čiji se koreni nalaze još u obrazovnim ustanovama antičke Grčke, poslednje jetemeljne promene doživela početkom devetnaestog veka, kada je pod uticajemVilhelma fon Humbolta, nemačkog naučnika i ministra prosvete, srednjovekovniuniverzitet pretrpeo bitnu transformaciju. Humboltov koncept modernoguniverziteta, često imenovan i kao elitni model, u protekla dva veka imao jeizuzetno veliki uticaj, postavši sastavnim delom globalnog sistema obrazovanja.Od kraja proteklog stoleća, međutim, slika razvoja visokog obrazovanja u Evropiu mnogome se izmenila.

Snažna veza univerziteta idržave, uspostavljena u decenijama nakon Drugog svetskog rata, najpre je poljuljana, a zatim i srušena.Bitno uslovljena postojanjem stabilne socijalne države, ovako utemeljenakoegzistencija podrazumevala je univerzitete kao samosvojne bastione nauke,podržane i obilato finansirane od strane javnog tela. Talas globalizacije,formiranje Evropske unije, te postepeno slabljenje uloge države, međutim,nametnuli su potrebu da se uloga institucija visokog obrazovanja preispita iredefiniše. Zahuktala globalna tržišna utakmica, veliko zaostajanje u odnosu naefikasnost i fleksibilnost američkih univerziteta, te potreba za mladom radnomsnagom koja bi održala konkurentnost samo su ubrzali odluku o nužnosti reforme.Podstaknute novonastalom situacijom, evropske zemlje se udružuju, te junameseca 1999. godine donose zajednički akt, poznat kao Bolonjska deklaracija,kojim nameću osnovne principe reforme univerziteta i visokog obrazovanja ucelini. Između ostalog, deklaracija predviđa koordinaciju obrazovnih politikarazličitih zemalja, stvaranje jedinstvenog „evropskog prostora znanja“,usvajanje sistema lako uporedljivih znanja, uspostavljanje sistema kredita,trocikličnu organizaciju studija, unapređenje evropske dimenzije u visokomškolstvu...

Promena ekonomskog sistemadruštva odrazila se na položaj univerziteta i bitno je uticala na promenuciljeva visokoškolske nastave. Proces odumiranja socijalne države, odnosnonjena transformacija u tek administrativno-birokratski agens neoliberalnogtržišta, a sve u svrhu održanja ekonomske konkurentnosti Evropske unije u trcisa Japanom i SAD-om, te sve prisutnijima Kinom i Indijom, posledično voditransformaciji svih društvenih aktera, pa tako i visokog obrazovanja.^[6]Shodno tome, i Bolonjski proces valja tumačiti kao deo diskursa o globalnojtržišnoj utakmici.

Udaljavanjem od principatradicionalne akademske kulture, u Evropi kroz različite forme prisutne većduže od devetsto godina, te preuzimanjem svojevrsnog američkog modela uorganizaciji studija, Bolonjski proces bitno menja karakter evropskoguniverziteta. Opšta tržišna orijentacija, uvođenje principa kreditnog bodovanja(ECTS) kao standardne jedinice opterećenja koja omogućava lakšu mobilnost izapošljivost na čitavoj evropskoj teritoriji, skraćenje trajanja studija, teprodukcija diploma obeleženih tipom „ISO“ potvrde o standardu usluge kojupružaju, može se tumačiti i kaosvojevrsna dimenzija amerikanizacije evropskih univerziteta.

Kako god ovo tumačili, činjenicaje da su se samim donošenjem Bolonjske deklaracije evropske države po prvi putneposredno umešale u način organizovanja i funkcionisanja univerziteta.^[7]Takav je naglasak u direktnoj suprotnosti sa dokazano nužnim i suštinskimnačelom funkcionisanja univerziteta – njegovom autonomnošću. Napuštenaautonomnost fakulteta u sebe, dakako, uključuje i onu noseću, ekonomskudimenziju – samostalnost spram tržišno-kapitalističkih zakonitosti u strukturidruštva. Visokoškolska institucija postaje tako tek jedan od subjekatakorporativnog kapitalizma. Samosvojnost univerziteta, i sa njom povezaneakademske slobode, žrtvovane su na oltaru cost/benefit analize.

Bolonjska deklaracija svakako nije jedini,ali je verovatno najupečatljiviji primer globalizacije u visokom obrazovanju.Slični procesi – u svojim pojavnim oblicima različiti, ali istim silamapogurani – vidljivi su širom sveta. Pod okriljem Svetske banke, u Meksiku^[8] su sprovedeniprivatizacija i deregulacija sistema visokog obrazovanja. Nakonformiranjazone slobodne trgovine sa SAD-om, sve veći broj univerziteta društvenihnauka i umetnosti u Kanadi^[9] biva zatvoreno, jer ne privlačesponzorstva. PotpisivanjemNAFTA sporazuma, naime, prednost je data privatnom finansiranjuuniverziteta. Tradicionalno uzdržani Britanci danas ne poriču povećan uticajkorporacija pri formiranju nastavnih sadržaja. Čak i u Kini^[10], visokoobrazovanje nije imuno od globalizirajućih procesa. Iako se većinom oslanjajuna državno finansiranje, univerziteti su podstaknuti da prikupljaju sredstvaputem različitih profitabilnih aktivnosti. Od studenata se zahteva da plate deoškolarina. Angažman fakulteta u aktivnostima na crno česta je pojava u ovojzemlji.

3. Global(izova)no učenje i predavanje– virtuelni univerzitet

Najdramatičniji pomak na poljunetradicionalnog obrazovanja svakako je širenje učenja na daljinu uz pomoćInterneta. Vođeno informacijskom ekonomijom u kojoj je znanje prestižna roba,tržište virtuelnog obrazovanja je u procvatu. Opisujući univerzitetski kampus izgrade u njemu kao „žalosno nepogodne i sasvim nepotrebne“, Piter Draker jesvojevremeno predviđao da koledž, kao institucija u kojoj se boravi, nećeopstati.^[11] Dalekosežne prognoze ove vrste nisu novost; one suredovno pratile rađanje novih tehnologija tokom čitavog dvadesetog veka, no stvarniuticaj ovih pronalazaka po pravilu je bivao daleko manji nego što su njihovizagovornici predviđali.

U svakom slučaju, tehnologija jeste proširilaopseg mogućnosti za učenje. Internet zaista poseduje karakteristike kojega čine iznimno primamljivim nastavnim sredstvom. Pre svega, ovaj medij jeinteraktivan, dozvoljava lakše ažuriranje materijala i stvaranje posebnoprilagođenih nastavnih programa. Internet omogućava dostupnost predavanja svudau svetu. Pomoću telekonferencija, studenti se mogu uključivati u diskusije saučesnicima koji borave u raštrkanim geografskim oblastima. U izvesnom pogledu,Internet bi čak mogao biti bolji od običnog seminara, budući da podstičepromišljenije odgovore i šire učešće. Učenje na daljinu takođe nudi značajneobrazovne prilike ljudima koji iz najrazličitijih razloga nisu u stanju fizičkida dođu na univerzitet.

Pored svih svojih primamljivihkarakteristika, međutim, Internet nije u svakom pogledu delotvorna zamena zatradicionalno univerzitetsko obrazovanje. Mnogo toga važnog za razvoj studentapotiče iz iskustva koje se teško može steći elektronskim putem. U pitanju su,dakako, nedostaci socijalnog karaktera, usmereni na bojazan da virtuelnazajednica ne može zameniti stvarnu. Nadalje, moglo bi se reći da koncept učenjana daljinu menja i samu ulogu vaspitača, nastavnika i profesora u obrazovnomprocesu. Za razliku od klasičnih predavanja, naime, Internet kursevi nisu delojednog čoveka; oni zahtevaju tim i do dvadeset ljudi: dizajnere kursa, pisce,tehničare, instruktore i druge.^[12] Kada nastavni kadar i kursevipređu na Internet, administratori dobijaju mnogo veću kontrolu nego ranije, pričemu raste prostor za nadgledanje, organizovanje, disciplinu, čak icenzuru.

Učenje na daljinu možda je izvornovih mogućnosti, no onog trenutka kada su komercijalna preduzeća tržište on-line znanja procenila na nekolikostotina milijardi dolara, obrazovanje preko Interneta postalo je samo još jednau nizu lukrativnih aktivnosti. Nanjušivši profit, mnoge računarske kompanijeponudile su velike sume kako bi se uortačile sa vodećim američkimuniverzitetima i zaradile od nove tehnologije. Ovu tendenciju prihvatile suvelike korporacije, kojima je tehnološki razvoj nametnuo potrebu permanentnogobrazovanja uz rad. Na taj način, visoko obrazovanje je zakoračilo u novu,izuzetno unosnu eru. U očekivanju daljeg napredovanja virtuelnog univerziteta, na Wall Street-u se ulažu značajne svotenovca.

Potencijalno tržište obrazovanjana daljinu čini se neograničenim. Mogućnosti Interneta brzo su se proširiledaleko izvan SjedinjenihDržava, stvarajući svojevrstan globalni prostor virtuelnog obrazovanja.Veliki broj potencijalnih studenata iz zemalja koje nemaju univerziteta sareputacijom sada se nalaze u domašaju fakulteta iz SAD-a, Velike Britanije,Australije i drugih razvijenih država. Čak i slabo poznate institucijenude on-line kurseve studentima širomsveta. Za univerzitete, ovo je zgodan način da se smanje direktni toškoviizvođenja nastave, uz istovremeno povećanje broja studenata. Univerzitet uFiniksu, recimo, osnovan kao profitni koledž usmerenog obrazovanja, do 2001.godine uspeo je da upiše 110.000 studenata, a mnogi od njih su internetski.^[13]

Za mnoštvo fakulteta, tržište inostranihstudenata od izuzetnog je značaja. Potreba da se visoko obrazovanje na ovajnačin izvozi prevashodno je motivisana činjenicom da se radi o vrednimposlovima. Cilj je stvaranje, a zatim i podmirivanje tražnje, te pronalaženjetržišnih niša za mnoštvo novih obrazovnih usluga. Primera radi,kreiranjem naročito prilagođenih offshorestudijskih programa, australijski fakulteti pronašli su način da privukuogroman broj studenata iz Jugoistočne Azije.

Protivrečnosti između akademskih ikomercijalnih motiva bivaju sve očiglednije. Sakupiti što je mogućebrojniju publiku, uz što manji granični trošak po studentu, recept je za zaraduod obrazovanja preko Interneta. Drugim rečima, koristiti dopadljivijepredavače, dodati privlačna vizuelna pomagala, ali uz minimalnu količinupovratnih informacija i interaktivnosti. Iz ovakvih proračuna mogli bi seizroditi kursevi prezentovani u površno privlačnom planu, koji ne koriste savpotencijal tehnologije. Ono što nova tehnologija obećava, međutim, upravo jesterazvijanje veoma interaktivnih predavanja, koja na dobar način koristesimulacije, igre i ostale vidove podsticanja diskusija među studentima inastavnicima. Ali, ovo je ujedno i najskuplja vrsta obrazovanja na daljinu,koja košta barem koliko i obični univerzitetski kursevi. Na taj način, vidimoda se i visoka tehnologija nalazi u funkciji ostvarivanja profita, pre negounapređenja kvaliteta i pristupa visokom obrazovanju.

Zajedno sa mogućnostima, virtuelniuniverzitet otvorio je jednak broj nezgodnih pitanja. Među njih svakako spadajui ona vezana za barijere tehnološke opremljenosti i pismenosti, te različitekulturne i jezičke implikacije. Jasno je, naime, da oni sa dna ekonomskelestvice u samom startu mogu zaboraviti na blagodeti on-line obrazovanja. Prema podacima Ujedinjenih nacija, za kupovinuračunara prosečni stanovnik Bangladeša valjda da uštedi osmogodišnju zaradu.Prosečnom Amerikancu, s druge strane, dovoljno je da odvoji samo mesečnu platu.^[14]Virtuelnisvemir je beskonačan, no ni kao takav ne obećava univerzalnost, niti jednakost.

Bilo kako bilo, budućnost Interneta kao obrazovnogsredstva deluje mnogo svetlije ako se na njega gleda mimo zvaničnihuniverzitetskih kanala i tržišta on-lineobrazovanih usluga. U intelektualnom smislu, uloga Interneta kao alternativnogizvora znanja i slobodnog oruđa za povezivanje i udruživanje mogla bi uperspektivi dovesti do izmene, a možda i konačnog napuštanja formalnoguniverzitetskog školovanja.

4. Tržišni odnosi i profit,mekdonaldizacija univerziteta

Stavovi o obrazovanju kao privatnom dobrušire konkurentski duh među različitim sektorima i institucijama visokogškolstva, pokrećući univerzitete prema podsticajima tržišta i pretpostavljenimnagradama. Pri tome, nije sporna konkurencija; naprotiv, ona je čak ipoželjna. Profit, međutim, kao njen pokretač, jeste ono što je problematično. Utrci za zaradom, fakulteti teže smanjenu troškova i povećanju prihoda, štoneizbežno, u većoj ili manjoj meri, dovodi do menjanja suštine obrazovanja ipodrivanja osnovnih akademskih vrednosti.

Kao deo same prirode jedneinstitucije koja se takmiči, potreba za novcem hronično je stanje korporativnoguniverziteta. Poduticajem globalizirajućih tržišnih sila, razvio se opšti trend ka smanjenjujavnog učešća u finansiranju visokog obrazovanja, uprkos stalnom rastu brojastudenata. Univerziteti, uključujući i one državne, prinuđeni su da se okrenuiznalaženju novih izvora sredstava – školarina, donacija, a naročito prihoda odistraživanja.

Teret finansiranja visokog obrazovanja sveviše pada na ramena pojedinaca, eliminišući one koji ne mogu priuštiti sve skuplješkolarine. Donacija obično zahteva vid povratne usluge. Na taj način,uticaj bogatih sponzora biva sve veći, menjajući oblik institucije. U SAD, nijenimalo neobično da nastavnici koledža dobiju titule poput Yahoo profesor informatike ili Keymartprofesor marketinga. Jedan preduzimljivi univerzitet čak je uspeo da pronađeone koji su želeli da plate kako bi okačili svoje reklame iznad pisoara umuškim toaletima tog fakulteta.^[15] Neselektivno omasovljavanje studija ozbiljnonarušava kvalitet visokog obrazovanja, podređujući ga kvantitetu i ekonomijiobima, što najčešće dolazi do izražaja kroz ukidanje neisplativih kurseva.Predmeti koji nisu u stanju da privuku buljuke studenata i ispune klupe uučionicama i amfiteatrima, te na taj način u potpunosti iskoriste ekonomijuobima, bivaju jednostavno odstranjeni iz nastavnih programa.

Naučno-istraživačka delatnost u prvi planističe vezu fakulteta i korporacija. Simbiotski je to odnos multinacionalnihkompanija, u čijim su rukama koncentrisana sredstva za ulaganje u istraživanja,i akademskih institucija kao fabrika patenata i generatora tržišnoiskoristivih ideja. Znanje koje je bilo slobodno, dostupno svima i služilodruštvu, sada je zakonom zaštićeno, poverljivo i služi biznisu. Univerzitetidanas sa raznim preduzećima sklapaju ugovore o istraživanju, stvaraju dugoročnezajedničke projekte, otvaraju čak i sopstvena preduzeća, namenjenakomercijalnoj eksploataciji otkrića.^[16]

Istini za volju, ovakvaorijentacija dovela je do značajnih istraživačkih i naučnih rezultata, ali i dorealokacije sredstava u istraživanja na uštrb nastave. Nadalje, ovo ima zaposledicu povećanje broja studenata u nastavnim grupama, smanjenje brojanastavnika i povećanje školarina. Takođe, stvoren je svojevrstan jaz izmeđukomercijalnih i nekomercijalnih disciplina. Konačno, otvaraju se i etičkiproblemi nastali u sukobu interesa, proizašlog iz povezanosti kompanije kojafinansira istraživanja i istraživača koji ih sprovodi. Takva veza može ugrozitiobjektivnost istraživanja, odnosno dovesti do pristrasnog prikazivanja njegovihrezultata.

Bilo kako bilo, istraživanjem se univerzitetimogu baviti samo ukoliko je ono profitabilno. Drugim rečima, univerzitet, kaopreduzimljiva ustanova kojoj je u interesu da obezbedi resurse za svojefunkcionisanje, izlazi na tržište i poduhvata se onih istraživanja koja će mudoneti najviše profita. U želji da prikupe neophodna sredstva, lišeni svakeslobode, univerziteti bivaju prisiljeni da istražuju ono što im se nudi. Radise, dakle, o naročitoj vrsti privatnog finansiranja – sa unapred poznatimuslovima, i u okviru ugovorenih komercijalnih ciljeva. Osim velikihkorporacija, ovakvu orijentaciju univerziteta snažno ohrabruju i države, nizomporeskih olakšica i subvencija, očekujući da ubrzani tehnološki razvoj rešičitav niz nagomilanih društvenih problema. Naravno, ni njima nikako nijesvejedno da li će multinacionalne kompanije, u potrazi za prosperitetom, iznetikapital iz zemlje.

Sve ovo stvara podeluuniverziteta na pobednike i gubitnike, produbljujući razlike između manjegbroja najuspešnijih istraživačkih institucija i većeg broja osrednjih ili čakispodprosečnih univerziteta. Uspeh rađa još uspeha – u visokom obrazovanju,čini se, institucije kojima nedostaju novac i reputacija nemaju mnogo izgleda.Trka za profitom tako se pretvara u surovu borbu za opstanak.

Ekspanzija predstavlja jedan odnajznačajnijih trendova u visokom obrazovanju. Od skromnih pet odsto, koliko jepre Drugog svetskog rata iznosio udeo generacije u visokom obrazovanju uZapadnoj Evropi i SAD-u, studentska populacija narasla je na današnjihtrideset, odnosno pedeset procenata. Prema podacima UNESCO-a za 2005. godinu, usvetu studira oko 138 miliona ljudi. Od toga je oko 21 milion studenata u Kini,20 miliona u EU, 18 miliona u SAD-u i 11 miliona u Indiji. Jugoistočna Azijadanas ima više studenata nego SAD i Zapadna Evropa zajedno, što je tendencija kojanajavljuje dalekosežne promene.^[17]

Ove brojke najbolje svedoče otransformaciji univerziteta iz elitnih u masovne. Uključivanje visokoškolskihustanova u širu društveno-ekonomsku strukturu, te njihovo aktivno povezivanjesa tržišnim činiocima, dovelo je do definitivnog silaska univerziteta sapovlašćenog i distanciranog pijedestala znanja – akademske kule slonovače. Globalizacijavisokog obrazovanja, prema tome, neminovno menja univerzitet, koji setransformiše u svojevrsni McUniversity– široko dostupnu, standardizovanu uslugu.

Obrazovanje je samo po sebidefinitivno postalo proizvod. Tendencija ka standardizaciji saznanja, oslikanakroz sve prisutniju inženjersku komponentu koja opsesivno teži da razvijemetode i algoritme kroz koje će gradivo učiniti uniformnijim, jednakim nasvakoj geografskoj širini i dužini, a sve radi njegovog lakšeg transfera iupotrebe na globalnom planu, ima svoju paralelu – u isto tolikorasprostranjenim i omiljenim produktima multinacionalnih kompanija. Postupciodređivanja sastojaka hamburgera ili spravljanja osvežavajućeg napitka,međutim, imaju svoje ekonomsko opravdanje – postizanje ekonomije obima kroz povećanu efikasnost vodi uspehu iglobalnoj dominaciji. Kada se pak radi o akademskim institucijama, stvari niizbiza nisu tako jednostavne.

U kontekstu visokog obrazovanja,strah od homogenizacije izražava se na najrazličitije načine – od imperijalizma,preko nametanja zapadnih vrednosti, do iščezavanja kulturnih specifičnosti.Ukoliko se zaista radi o kolonizaciji, ona je ipak tržišna, pre nego američka– mada ove dve stanuju sasvim blizujedna drugoj. Ako je nametanje identičnih obrazaca u pitanju, onda je toobrazac fabrike,industrijskog preduzeća, proizvodnog pogona; prisile koja buduće generacijepriprema za rad u istoj fabrici opštih korisnosti^[18], pre nego štoneguje produhovljene, slobodno misleće individue.

Ma koliko efikasan bio, bezodgovarajuće propagande, proizvodni proces ne garantuje ni polovinu uspeha. Iakoje realnost sasvim drugačija, Mek Donalds, Koka-Kola i druge slične kompanije ubedićekonzumenta da njihovi proizvodi imaju lep ukus, a potrošnja pruža odličanosećaj. Uistinu, čini se kako i obrazovanje postaje istog ukusa kao i prodajniartikli navedenih korporacija – lepo upakovan, dobro reklamiran proizvod, ali usvojoj biti isprazan, bogami i štetan. Stvarnost nam govori kako i fakulteti,shvatajući buduće studente kao potrošače, na identičan način podilaze njihovimočekivanjima, služeći se uhodanim marketinškim koncepcijama. Zavođenje kaonačin oblikovanja života tako se manifestuje i u kontekstu obrazovanja – kakotradicionalnog, tako i virtuelnog – dovodeći do potpuno novog i zastrašujućegvida konzumerizma.Suština je sporedna, studenti su oduševljeni brendovima; čin kupovine mnogo jebitniji od onoga šta se zapravo kupuje. Do kakvih bi pogubnih rezultata ovakvalogika mogla dovesti, sa svim svojim evidentno dehumanizujućim posledicama,može se samo naslutiti.

5. Tehno-ekonomski pragmatizam versus humanističko obrazovanje

Principi korporativnog kapitalizma danasovladavaju univerzitetima. Akademska ustanova tretira se kao preduzećekoje proizvodi znanje i na slobodnom tržištu prodaje nastavne i naučne usluge.Shodno tome, smatra se da i fakultetom, bez obzira da li je u državnom iliprivatnom vlasništvu, valja gazdovati u skladu sa načinima upravljanja uprivredi, da se njegova uspešnost može meriti stopom profita koju stvara, a darektori i dekani treba u svakodnevnom rukovođenju pre svega da se postave kaodirektori. Univerzitet postaje tek još jedna institucija fabričkog tipa, sazadatkom da, prema potrebi tržišta radne snage, za što kraće vreme proizvedeodređeni broj specijalista usko definisanih kompetencija, osposobi ih i uputina obavljanje radnih zadataka.

O obrazovanju se sve češćerazmišlja u striktno ekonomskoj terminologiji. Ono sve manje biva delom socijalne politike,ali se na njega sve više gleda kao na podsektor ekonomske politike. Nizstudija koje se bave ovom problematikom mahom ispituju vezu između ulaganja uškolstvo i procenata ekonomskog rasta. Obrazovanje se danas obrazlaže kvantitativno,kroz vulgarni izračun profita koji donosi investiranje u ljudskikapital; dovođenjemu vezu sa finansijama, prinosima, razvojem ljudskih resursa, efikasnošću,efektivnošću, prihodima i troškovima. Shvatanje visokog obrazovanja kaoinvesticije u ljudski kapital postalo je ključno načelo zvaničnih obrazovnih politikaširom sveta, a naročito kod zemalja u razvoju.

Ovakvo jednostrano i instrumentalističkogledište nikako ne može biti shvaćeno kao dostignuće na polju obrazovanja. Onoje proizvod mehanicističkog i redukcionističkog pogleda na svet, u kome se ljudiposmatraju kao alatke i oblikuju se kako bi uspešnije ispunjavali različitekorisne funkcije u ekonomskoj mašineriji društva. Osim praktičneupotrebljivosti, obrazovanje i učenje tiču se same prirode i suštine čoveka injegovog očovečenja, društva i njegove strukture. Oni doprinose rastu i razvojuličnosti, usmereni su pored neposredno opipljivog i na ono duhovno,intelektualno. Shodno tome, obrazovanje je samo po sebi dobro i vredno.^[19]Umesto o ljudskom kapitalu, mnogo je uputnije govoriti o ljudskom potencijalu – čoveku sa svim svojimmogućnostima i stvaralačkim sposobnostima.

Jasno je da nabrojane tendencijeu naučno-obrazovnoj politici između redova ciljaju i na postojanje onih znanjakoja su neproduktivna i neprofitna. Merena kriterijumima ekonomskogracionalizma, beskorisnim postaju sva ona znanja koja su teško tržišnoprimenjiva. Prilagođavanje univerziteta zahtevima tržišta zamaglilo je, ako nečak i potpuno izbacilo iz njihovog repertoara, učenost koju nudedruštveno-humanističke nauke i umetnost. Na njihovo mesto stupilo jesavladavanje tehnika koje su karakteristične za upravljanje korporacijama iposlovnim sistemima.^[20] Čak je i ispitni mehanizam koncipiran u istom duhu merljivosti, bodovai tabela, sabijanja i racionalizacije gradiva, koji umesto kreativnih ikritički mislećih pojedinaca nagrađuje ponašanje povezano s rezonovanjem kakopreživeti.

Teško je predvideti kako će seuniverziteti izvući iz stiska rastuće hiperspecijalizacije kojoj se ne nazirekraj i koja je odgovorna za produkciju studenata i profesora izrazito suženihvidika. Naravno, sve studije imaju svoj obim i ograničavaju studente naobavljanje nekih zanimanja, ali se to nikako ne bi smelo činiti po cenu zaslepljujućegfah-idiotizma i napuštanja svake intelektualne slobode. Stoga je i amfiteatar uopasnosti da postane tužno, bezizražajno mesto koje sem licenciranja iprofesionalizma ima malo šta ponuditi. Nekada su profesori predavali; danas suoni mahom profesionalci, preduzetnici, karijeristi i oportunisti, baš kao uposlovnom svetu. Intelektualci koji iz takvih klupa izađu jedino su iisključivo eksperti, bez svesti o društvenim i moralnim zahtevima svogpoziva.

U ovakvim uslovima, postaje upitan i samnaziv koji upućuje na opšte, univerzalno, koje u potpunosti biva rascepkano,raspolućeno i usitnjeno. Čak bi i pojam obrazovanje, koji ukazuje upravo na to –formiranje zrele osobe, istinsko činjenje čoveka kao svestranog bića,što on svakako i jeste – mogao biti napušten u korist pukog obučavanja, treninga iuvežbavanja.

U saznajnom pogledu, procesdiferencijacije znanja sam je po sebi ambivalentan, jer je u njemu istvremenosadržano sužavanje pogleda na stvarnost kao celinu, ali i obogaćivanje saznanjao svakom njenom delu posebno.^[21] U pitanju je, dakle, sve većeznanje o sve manjem i manjem. Usudimo li se, međutim, za odvažan korak unazad, kako bismo sapristojne razdaljine konačno osmotrili sliku, umesto što se licem unosimo u platno,bespomoćno piljeći u šarene mrlje i tragove četkice, primetićemo da i naglobalnom nivou imamo posla sa sličnim poteškoćama. Pitanje je to uvida iperspektive. Reč je, naime, o svojevrsnom paradoksu, koji se ogleda unarastajućim procesima globalizacije sa jedne strane, i fragmentacije znanja,sa druge.

Imamo li sve ovo u vidu, jednoprosto pitanje ostaje bez odgovora – kako parcijalno obrazovani ljudi mogurešavati globalne probleme? Uistinu, u nedostatku temeljnijeg kritičkog promišljanjastvarnosti,intelektualni konformizam, stvoren jednim tehnicističko-inženjerskimtipom mišljenja koje guši raznolikost, i sa samom praksom – kojoj navodnostremi – sve teže izlazi na kraj.

Zaključak

Treba li tržište da bude vrhovniarbitar u visokom školstvu – pitanje je na koje se svode sva prethodna.Uistinu, s pravom se možemo začuditi kako jedan izrazito neintelektualan pokretač, posvojoj prirodi temeljno suprotstavljen instituciji univerziteta, može njome utolikoj meri ovladati. Ako se tržište poima kao apsolut, od univerzalnosti će unjemu ostati samo sveprisutni logos kapitala, obesmišljavajući suštinuintelektualnog. Fakultet je obrazovna institucija; kao takav ne sme i ne možebiti vođen istim motivima kao i ostali privredni subjekti. Filozofijaobrazovanja mora gledati mimo tržišta, potrošačke kulture i psihologijeposedovanja.

Kako god se po ovom pitanjuopredelili, globalna ekonomija već je kazala svoje; a budući da se radi onezaustavljivoj sili, njena je reč poslednja. Najgore što se visokom školstvumože dogoditi jeste da njegovi produkti postanu – kao što su već postali – robaili stvar ugleda, što bi svakako išlo na ruku Ničeovoj opaski o obrazovanom filistru. Uostalom,možda bi najuputnije bilo u pomoć pozvati ovog filozofa, te se opomenutinjegovih nesavremenihpogleda, koji danas odjekuju proročki: „Ali to takođe uopšte ne treba da bude,kao što je rečeno, vek gotovih i sazrelih, harmoničnih ličnosti nego vekzajedničkog, po mogućstvu što korisnijeg rada. To upravo znači samo ovo: ljudeza ciljeve vremena treba doterati tako da što je moguće ranije zajedničkisvojski prionu na posao: oni treba da rade u fabrici opštih korisnosti, pa čakda time uopšte više ne sazru – jer to bi bio nekakav luksuz koji bi tržišturada oduzeo mnoštvo snaga.“ Globalizacija, doduše, u drugoj polovinidevetnaestog veka nije bila živa, ali duh modernosti, iz čijeg je krila kasnijeproizašla, itekako je bio prisutan.

Jednolično društvo zahtevajednodimenzionalnog čoveka; vratimo li se etiketi o društvu znanja, možemodiskutovati o opravdanosti takvog naziva. Radi se, naime, prevashodno o jednomtipu znanja, njegovoj ideologizaciji; nametanju načina mišljenja usmerenogprvenstveno na proračunavanje koristi i tehničko raspolaganje stvarnošću, uzistovremeno potiskivanje ostalih, bogatih formi znanja o čoveku i društvu.

No, ničeovski rečeno, takva jemudrost gnjila, i svaka jabuka ima svoga crva. Instrumentalna racionalnostuveliko pokazuje svoju tamnu stranu. Uništavanje životne sredine,nekontrolisana eksploatacija prirodnih resursa, klimatski poremećaji, ratovi inaoružavanje, globalni terorizam... Rizici se gomilaju na planeternom nivou,preteći da ugroze i sam opstanak ljudske vrste. Iščašenja su vidljiva u odnosuna društvo, ali i na nivou pojedinca. Deformacija ideje demokratije,iščezavanje individualnosti, sveopšte stanje konformizma, potrošačka kultura,samootuđenje, dehumanizacija.

Sve ovo, dakako, svedoči o ćorsokaku do kogaje doveo jedan način mišljenja, njegovoj nemogućnosti da samostalno ponudirešenje, te o potrebi da se jednostranost prevlada. Pozovemo li se naHorkhajmera i Adorna, mit naučnog znanja – nekritičku veru u razum i moćposebnih nauka – iznedrilo je prosvetiteljstvo. Način proizvodnje života posledičnoje stvorio i odgovarajuću vrstu obrazovanja.

Ni univerzitet, da zaključimo,nije moguće posmatrati mimo duha vremena i celine društva, čiju pokretačkusnagu i tkivo sačinjava. Na kraju krajeva, uvek je čovek taj koji određujesvrhu; stoga bismo se najpre morali prisetiti zaboravljene delfijske izreke:„Spoznaj samoga sebe.“

Literatura

(prema redosledu pojavljivanja utekstu)

1. Jašović, Boris (2005): Dehumanizacija i samootuđenje između potrošačke kulture i globalnihrizika postmodernog doba, Sociologija, 47(2), 117-142.

2. Hromadžić, Hajrudin (2008): Društvo znanja – o čemu jezapravo riječ, H-alter, http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/drustvo-znanja-o-cemu-je-zapravo-rijec-prvi-dio

3. Avramović, Zoran (2008): Da li je društvo znanja novi tip društva, Sociološki pregled,42(1), 85-100.

4. Bok, Derek (2005): Univerzitet na tržištu, Klio,Beograd, str. 5-11.

5. Isto, str. 17.

6. Hromadžić, Hajrudin (2007): Bolonjski konj, H-alter,http://www.h-alter.org/vijesti/kultura/bolonjski-konj-1-dio

7. I u prošlosti je, doduše, bilo ktitora i mecena,različitih političkih upliva, no sadašnje su promene u mnogo većoj meriredefinisale prirodu visokoškolskih institucija.

8. Delgado-Ramos Gian Carlo, Saxe-Fernández Ivan(2010): Svjetska banka i privatizacijajavnog obrazovanja – meksičkaperspektiva, http://drustvoznanja.org/2010/03/gian-carlo-delgado-ramos-i-ivan-saxe-fernandez-svjetska-banka-i-privatizacija-javnog-obrazovanja-meksicka-perspektiva-2/

9. Đorđević, Bosiljka (2008): Globalizacija i škola i obrazovanje, Pedagoška stvarnost, 54(9-10),827-841.

10. Yang, Rui (2003): Globalisation and Higher Education Development: A Critical Analysis,International Review of Education,49(3–4), 269–291.

11. Bok, Derek (2005): Univerzitet na tržištu, Klio,Beograd, str. 87.

12. Isto, str. 92.

13. Isto, str. 91.

14. Yang, Rui (2003): Globalisation and Higher Education Development: A Critical Analysis,International Review of Education,49(3–4), 269–291.

15. Bok, Derek (2005): Univerzitet na tržištu, Klio,Beograd, str. 12.

16. Srećković, Milenko (2008): Univerzitet u eri tržišta, Z Magazin Balkan, broj 5, str 14.

17. Dolenec, Danijela (2007): Društveno odgovorno sveučilište: A štoBolonja ima s tim?, Političko obrazovanje, 3 (3-4), 142-147.

18. Sintagma fabrikaopštih korisnosti Ničeova je umotvorina; videti: Niče, Fridrih (1990): O koristi i šteti istorije za život,Grafos, Beograd, str. 53.

19. Savićević, Dušan M. (2007): Socio-filozofski osnovi Bolonjske deklaracije, Pedagoška stvarnost,53(7-8), 565-586.

20. Rizman, Rudi (2010): Akademski kapitalizem, Mladina, http://www.mladina.si/tednik/201034/akademski_kapitalizem

21. Milošević, Božo (2006): Interdisciplinarnost i filozofski ideal jedinstva nauka, Arhe,3(5-6), 325-337.

17. februar

2011-02-17T23:37:00.003+01:00

Mladost, Zmaj, plamen, kiša, bespovrat

Sasvim nebitan dan u jednomnevažnom gradu. Glavna ulica beznačajne varoši. Neznatno relevantne vremenskeprilike. Košava nedovoljno jaka da provetri učmalost šorova, oduva usmrđenost međ’stanovništvom. Kiša, opet, suviše stidljivo sipila da bi otčepila zagušenja isprala talog sa sokaka neautentične naseobine.

Tamo su se, dakle, na centralnomtrgu tog levog grada, okupili oko podneva. Grupa onesvešćenih juvenilnihjedinki, njih stotinak. Crnim plaštom zaogrnuti, na potpuno konfuzan načinzavedeni, nasumično ispreturani. Teških očiju, naslepo su umarširali; ružnihgubica kapuljačama sakrivenih, živih pokreta dlanova i prstiju, potpunostihijski se oglašavajući. Pozivali su na nasilje, ubistvo. Potpuno intuitivno,prirodno – štaviše, urođeno – hteli su u crkvu. Sasvim slučajno, policija ještrajkovala.

Nedaleko od njih, jedva stotinumetara daleko, u najznamenitijoj ulici tog nezapaženog mesta, ulici koja nosiime i nadimak pesnika, drugi je skup stajao u krugu. Nosili su cveće. Sećalise. Plakali. Skrhani od tuge, očiju uništenih od muke i gorčine. Zauvek opečenitalasima plamena, potpuno besmislenog požara koji je mlade živote izgoreo ubespovrat, verovatno nisu bili u stanju da čuju šta su vikali oni preko;neznatno mlađi, naizgled živahniji. Nekako lavirintski, možda čak i postiđeno,prvi su se razišli brzo.

Slučajni prolaznik gledao je skupineljudi, posmatrao dva okupljanja. Posve nevezano, napreskok, setio se pesme –istog pesnika čiji spomenik krasi najviđeniju gradsku ulicu, u kojoj se nalazitrećerazredni kafić, u kome su se jedne noći zatekli mladići i devojke, čije ježivote bez ikakvog obrazloženja progutao plamen, čiji su se najbliži tri godinekasnije na mestu nesreće okupili, čije je vreme okupljanja i tragedijekoincidiralo sa nekim drugim, potpuno bizarnim skupom, čija je sumanutostprevazilazila zanemarljivost nezanimljive varoši. Gazeći barice, prolaznik jeposmatrao kišnicu kako otiče niz odvode. U sebi je recitovao čika Jovinupesmicu, s razlogom dobro čuvanu; retko spominjani izliv tog poznatog rapsoda.Recitujući stihove, prolaznik je dugo lutao, no naslova pesmuljka nikako senije mogao setiti. Kao da je ostao zaturen, zajedno sa pesmom, čekajući dan,šetača i kišu, koji će se na nju pozvati:

Kad se šetam NovimSadom,

Gajim nade ne bašmale,

Gledeć’ kako ulicamakopaju kanale.

Kopajte ih, vredniljudi,

— Valjda jošte kasnonije —

Nek odjure ispodzemlje

Sve kaljuge i pomije.

Kopajte ih, vredniljudi,

Nek se gnjili brlogsuši

Nek oteče do stovraga

Sve što smrdi, svešto guši.

Neka beži mulj izvrta,

Nek se splače ljig sakrova,

Nek se kida pištevina

Sa ulica, iz domova.

Kopajte ih, vredniljudi,

Te provode, tekanale,

Uz drvorede, uzkolibe,

Uz vajate i salaše.

Zidajte ih, vredniljudi,

Na široko, na visoko,

Da ne zapne bljušt naputu

U Dunavu, u duboko.

Nek nestane raznagada

Iz mog milog NovogSada,

Neka bude svet’o,mio,

— Kao što je negdabio.

Đačko igralište – prva godina nove ere

2010-09-25T16:39:00.003+02:00

Prokletstvovaterpoliste

Što budala jednom upropasti, nihiljadu pametnih popraviti ne može. Priseo je Limancima i ostalim sugrađanima, udokone sate loptanju sklonim, dan kada su se političke svinje nameračile na Đačkoigralište. Sve je počelo prošlog leta, uoči juniorskog prvenstva u atletici,kada su se pomenuti indijanci iz kožnih fotelja (koji sebe vole da nazivajugradskim ocima) primili lukrativne dužnosti da delu zapuštenog sportskog kompleksaudahnu novi sjaj.

Raspolutili su direktori ZIG-aistoriju našeg dragog igrališta na dve epohe – onu pre i posle njihovogpoduhvata; svečanim otvaranjem oplemenjenog renoviranja. Samohvale i promocije,dabome, nikada nije nedostajalo; performans je, uprkos bljutavosti i svemlošem ukusu, odveć proročki podario najavu onoga što nas, sportiste irekreativce, očekuje. Đani, Savo, Batica i ostali ljigavci iz svite očiglednonisu prijali skromnoj zemljici, nenaviknutoj na takve veličine. Pokazalo se, nažalost, doslovce istinitim –gde oni udaraju, tu trava više ne raste.

Bilo kako bilo, stanje fudbalskogterena u prethodnih dvanaestak meseci menjalo se u finim nijansama – od kišomrazblatnjavljene kaljuge, do suncem opečene goleti. Uzalud ljudi iz „Indeksa“ čupajukosu, pomoću štapa i kanapa pokušavajući da ožive ono malo preostalog zelenogpokrivača. Od silnog truda, ostaje jedino gozba za vrane i svrake. Brzo rešenjeteško će se pronaći. Tlo je, kanda, rđavog sastava, što ranije svakako nije bioslučaj. Vojvođanski će ligaš tako i ove sezone protivnike dočekivati van svogbunjišta.

Ipak, važnija se polovinanadolazećih nesretnih događaja na ceremonijalu dala naslutiti tek sa pojavomvaterpolske ikone. Kada je početkom juna voda odnekud počela da izbija, potopivšilagano sve terene za male sportove, beše jasno da nešto debelo ne štima, jerboni iskusniji basketaši i fudbaleri – a ima među njima i onih od preko šezdesetleta – ništa slično ne pamte. Uistinu, a gradski hroničari i najstarijiNovosađani svakako to mogu potvrditi, uprkos kiši, podzemnim vodama i visokomvodostaju Dunava, nikada u prošlosti igralište nije bilo poplavljeno. Tako namostaje da primetimo kako se potvrdilo zlo proročanstvo – što vaterpolistaotvori, to neizbežno, pre ili kasnije, teži da se pretvori u bazen.

Elem, varljivi početak i sredinaleta igralište su transformisali u močvaru, plitku i blagim fekalnim zapahomparfimisanu. Na zadovoljstvo žaba, punoglavaca, zmijuljica, komaraca, ali iprirodnjaka, koji su mogli pratiti kako se novi ekosistem uspostavlja, razvijai na kraju, dolaskom sunčanijih dana i povlačenjem reke, iščezava. Materijal zanastavak filma Čudo neviđeno.

Glavna je caka, međutim, usledećem. Prilikom izgradnje staze za trčanje, na potezu između Đačkog iSunčanog keja posečeno je svo drveće. U vrstu poređani jablanovi – okomiti,stasiti čuvari – bezdušno su iskasapljeni. Osim što je u vrelim mesecimadonosilo hlad, vetrovitih dana zaklanjalo od košave, drveće je ujedno pružalo izaštitu od podzemnih voda. Sečom jablanova, trajno je narušeno ono što supredratni inženjeri izvrsno isplanirali. Nema sumnje da će i pri svakomnarednom bujanju reke čitav kompleks plivati.

Jedino su atletičari odahnuli.Tartan stazi ništa ne fali. Tako je to, kada gradskim vlastima samo be(ha)toniranja,prekrivanja, popločavanja i menjanja podova idu od ruke. Za sadnju se,nažalost, isto ne može reći. Uistinu, čini se kako je i Sâd iz negdašnjegnaziva varoši u međuvremenu posečen, uvenuo ili poplavljen.

S one strane Bolonje

2010-04-27T18:28:00.002+02:00

Kad forma zamaskira suštinu

Ekonomski način razmišljanja brzoje uzeo primat u svim sferama našeg društva. Tako su se čak i univerzitetskiprofesori, uključujući i one koji su do juče obarali na Marksovim citatima,naglo probudili iz dogmatskog dremeža. Zaboravivši na lekcije o prvobitnoj akumulacijikapitala, ubrzo su počeli da shvataju kako je i od visokog obrazovanja mogućenapraviti unosan biznis. Nevoljni i nesposobni da se udube u razumevanje osnovnihprincipa Bolonjske deklaracije, usput su pokupili njene najgore elemente,ukrstivši ih sa još gorim osobinama zatečenog sistema. Dobri stari, nedostacimabremeniti sistem nevešto je ušminkan i preobučen u novo, bolonjsko ruho.

Kada su pare i plaćanje upitanju, naši fakulteti savršeno su usklađeni sa Bolonjom. Takođe, u rekordnom roku uspešno smo implementirali sveelemente fah-idiotizma i duhovnog sakaćenja, poput striktnog ograničavanjabroja stranica i ostalih više štetnih nego korisnih formalnih bezvezarija. Kadase, s druge strane, radi o standardima studiranja, načinu učenja i svemuostalom suštinski bitnom, još uvek se nalazimo u procesima tranzicije,stabilizacije, usklađivanja i prilagođavanja, čije trajanje tradicionalno imatendenciju da teži ka beskonačnosti. Svi studijski programi su akreditovani,sve upisne kvote premašene. Državni fakulteti mogu u potpunosti da se pouzdajuu svoj monopolski položaj, okrećući se onome što je profitabilno. Sabijanje iracionalizacija gradiva na domaćim univerzitetima tako dobijaju paralelu u vidusabijanja studenata u krcatim amfiteatrima. Koliko u takvim uslovima kvantitetdominira nad kvalitetom, suvišno je napominjati.

Udovoljavanje šablonima ostavljapuno praznog prostora koji valja ispuniti. Ponekad mi se zaista čini da se svese vrti oko isprazne forme. Bitno je da postoje neka predavanja, da studentinešto uče, polažu neke ispite i dobijaju ocene. Šta se i kako zapravo radiunutar fakultetskih zgrada od manje je važnosti, dokle god postoji prividobrazovne institucije. Ekonomski fakultet Subotica, primera radi, opredelio seza sistem 3+2 (osnovne studije traju tri godine, master dve). Na pomenutommasteru, koji bi trebalo da predstavlja viši nivo studija, svedok sam priličnobizarnih pojava. Naime, masovno se ponavljaju predmeti sa osnovnih studija.Bukvalno. Tako student smera Finansije, bankarstvo i osiguranje u drugoj godiniosnovnih studija sluša predmet Osiguranje, dok ga na drugoj godini mastera čekaisti ispit, neznatno izmenjenog naziva – Rizici i osiguranje. To znači da će ponovokod istog profesora pohađati ista predavanja, „utvrđivati gradivo“ iz istogudžbenika, te na kraju po drugi put polagati ispit koji je ranije već položio.Slično tome, predmeti Menadžment fiskalnih finansija, Poreski sistem ipolitika, te drugi deo gradiva iz Finansija razlikuju se samo po imenu, budućida se više od 50 odsto materije podudara. Ni na ostalim studijskim programima stanje nije mnogo drugačije,s tom razlikom što pojedini profesori samo prepišu ocenu koja je ostvarena naosnovnim studijama.

Slučaj repetitio est mater studiorum možda je jedan od grotesknijih, alisvakako nije usamljen. Zanimljiva je i situacija sa izbornim predmetima. Poredobaveznih predmeta, naime, Bolonjski proces predviđa i izborne kurseve, kojestudent bira prema sopstvenim afinitetima. Ipak, taj izbor nije uvek onakavkakav bi trebao biti. Desiće vam se, recimo, ako ste student pomenutogFakulteta, da treba popuniti anketu, te se opredeliti za dva izborna predmeta.Od dva ponuđena. U najvećem broju slučajeva, ovi će predmeti biti određeniunapred, tako da naziv „izborni“ gubi svaki smisao. Svečano uramljeno Uverenjeo akreditaciji, a bogami ni džinovski svetionik u holu, nisu od velike pomoći. Birokratesu, nažalost, ponovo trijumfovale.

Studentima, s druge strane, nepada na pamet da dignu glas protiv ovakvih i drugih sličnih pojava. Zahvaćeniopštom apatijom, opterećeni vlastitim egzistencijalnim problemima, oni ćute itrpe, nadajući se što bržem završetku studija i zaposlenju, koje će im omogućititoliko željenu ekonomsku samostalnost. Student je uplašen. On ne želi javno daizrazi nezadovoljstvo načinom studiranja na svom fakultetu, ne priča opretrpanim amfiteatrima i nehumanim uslovima za rad, ne pokušava da se pobuniprotiv varanja na ispitima. Ne, on smatra da će u slučaju da se o takvimproblemima progovori njegova diploma biti degradirana. Očigledno pogođen samomaterijalnom stranom priče, zadovoljan oskudnim, zastarelim i neprimenjivimznanjima koje mu rudimentirani sistem nudi, prosečan student pobuniće se samoprotiv onih problema koji ga direktno udaraju po džepu.

A mukom stečena, školarinom ivremenom plaćena, dragocena, nedegradiranadiploma od njega neće napraviti ništa drugo nego površnog fah-idiota; i toprilično lošeg, duhovno siromašnog fah-idiota koji zna samo svoju profesiju,ali zahvaljujući kvalitetu stečenog obrazovanja, zna je mnogo slabije od svojihevropskih kolega. To je ujedno i osnovna razlika između prave i kvazi-Bolonje. Loša kopija sistema koji jeoriginalno osmišljen kako bi što pre osposobio pojedinca za obavljanje striktnoodređene uloge u zahuktaloj ekonomskoj mašineriji, primenjen na zakržljalu iopustošenu domaću privredu rezultiraće hiperprodukcijom priučenih „stručnjaka“i samo povećati pritisak na tržište rada i nezaposlenost.

Nema sumnje da je sadašnjapolitika fakulteta, koju karakteriše dominacija kvantiteta nad kvalitetom,pogubna i neodrživa na dugi rok. Što se, pak, rezultata i postignuća Bolonjskogprocesa tiče, oni će u budućnosti biti više nego očigledni. Pri tome svakako nemislim na klasična, birokratska merila. Podaci o prolaznosti sami po sebi negovore ništa. Npr., da li je loša prolaznost posledica lenjosti studenata,težine gradiva, neprimerenog načina testiranja, nesposobnosti profesora daprenesu znanje ili nečeg desetog? Slično važi i za vreme studiranja. Ne možeskraćenje trajanja studija samo sebi da bude cilj. U privredi i društvunajočiglednije se vide rezultati obrazovnog sistema, baš kao što društvo iprivreda vrše uticaj na obrazovanje. To je povratni proces i jedino pravomerilo.

Uspon, pad i propast novosadske odbojke

2010-01-11T22:09:00.007+01:00

OK Vojvodina od ponosado stida

Čudan je bio osećaj tog četvrtkauveče, kada su vandali izvršili invaziju na naše posrnulo odbojkaškokraljevstvo. Bila je to prava pravcata (i posve neočekivana) najezda. Svašta samvideo i doživeo na sportskim priredbama u našem gradu, ali zaista se nisamnadao da ću se tog 23. aprila 2009. godine naći među onima koji behu prinuđenida beže pred navalom protuva i divljaka.

Na početku utakmice, Velikadvorana Spensa bila je neobećavajuće prazna. Skupilo se tek nešto više odhiljadu i po prilično nezainteresovanih Novosađana. Niko od njih nije mogaopretpostaviti da će ista ta sala u narednih sat vremena biti poprištenazapamćenih scena tuče, jurnjave i meteža. Dvadesetak minimalno opremljenihpolicajaca i tuce redara nisu delovali nimalo srećno kada je broj gostujućih„navijača“ naglo počeo da se povećava. Čim su odjeknule eksplozije prvihpetardi, moglo se naslutiti da će te večeri obezbeđenje svoju platu zaraditimnogo teže nego inače. Nezvani gosti iz Kragujevca najpre su uspeli danadglasaju ostatak publike i u dvorani naprave skroz domaćinsku atmosferu, dabi potom izazvali prekid. Dok je poveća grupa razularenih huligana hvatalazalet jurišajući prema susednoj tribini, zaista je bilo neobično teško verovatisopstvenim očima.

Iako su odbojkaši Vojvodine tadapobedili Radnički i na taj način ostali u trci za titulu (koju su kasnijeizgubili), tu ću utakmicu uvek pamtiti samo po jednom. Bio je to oficijelni danraspada, kraj pada i početak propadanja novosadske odbojke. Dugo sam razmišljaokako je uopšte došlo do toga da gomila polusveta izvrši otvoreni desant na našSpens. Gde su bili Novosađani, gde je nestala silna publika koja je bezbrojputa punila istu tu dvoranu, na istim takvim utakmicama? Da li je moguće da zasudbinu OK Vojvodine više niko ne mari?

Poslednji put, Velika dvoranaSpensa bila je dupke puna aprila 2006. godine. Bila je to majstorica finalaprotiv Budućnosti. Veličanstvena odbojkaška predstava, uzbudljiva do poslednjegpoena. I bolan poraz... Opasno su se razredile titule nakon 2000. A baš smobili navikli da pobeđujemo, igramo dobro, dobijamo finala, a sve to uz prepunetribine i nezaboravnu atmosferu. Tih, po mnogo čemu nesrećnih, ali za odbojkuzlatnih godina, u našem gradu stvarao se prepoznatljiv sportski kult. Novi Sadje živeo za odbojku. Nova energija, duh i entuzijazam oličeni u novosadskim ivojvođanskim igračima i stručnjacima lansirali su OK Vojvodinu u sam vrhevropske odbojke. Na istim krilima, i reprezentacija je izrasla u svetsku silu.

Brojali smo uzastopne domaćetitule, oštrili se za evropske utakmice – to su tek bili pravi izazovi. Uzodbojku smo odrastali. Vošu smo pratili sa velikom strašću, treniralo semasovno kao nikada ranije, dok su se u slobodno vreme plele mreže, a ulice idvorišta postajali su parket Velike dvorane. Bili smo presrećni što Zvezdi iPartizanu možemo da vratimo dugove. „Beograde, Beograde... Uzeo si nam fudbal,košarku, rukomet... Ali odbojku ti ne damo!“ – veselo je prkosio transparent, jedan od mnogih. Bili smo nedodirljivi. Odbojka beše istinskiponos i simbol Novog Sada.

Doroš Lešek, Miroslav Vislavski,Zoran Gajić, Rajko i Milorad Kijac bili su glavne arhitekte novosadskogodbojkaškog čuda. Svi su oni danas, međutim, manje ili više daleko od kluba.Neki drugi ljudi na sličnim pozicijama u međuvremenu su postali isuviše samouvereni,pa nisu ni osetili da su pregaženi i prevaziđeni. Oni verovatnojoš uvek ne shvataju da su lovorike na kojima i dalje spavaju – tuđe.

Mnogo jevremena prošlo, previše sušnih sezona... Nad blistavim trenucima iz prošlostinadvila se senka sumorne sadašnjice. Poslednjih sedam-osam godina, uzsporadične svetle trenutke, OK Vojvodina ide sigurnom silaznom putanjom i sadaje sasvim blizu da dotakne dno. U nikad slabijoj konkurenciji, trofeji nikadanisu delovali udaljenije. Nekadašnji ponos novosadskog sporta potpuno jerazbucan i devastiran, kao uostalom i kompletan ovaj sport u (nekada) graduodbojke.

Ipak, najgore od svega je štoskoro nikome više nije stalo, pa čak ni ljudima koji su u samom tom sportu.Čini se da je odbojka danas potpuno zaboravljena od većine Novosađana. Da je OKVojvodina doživela grandiozan pad, možda bi glasan odjek naglog prizemljenjastropoštalog giganta nekoga trgao. Ovako, kompletna gradska javnost neprimećuje da najtrofejniji novosadski sportski kolektiv lagano klizi u propast.Vošina odbojkaška sekcija jednostavno je prestala da bude stvar opšteginteresa, pa ova sportska institucija sada vene u tišini.

Zaista, na početku 2010. godine,neki stranac nikada ne bi rekao da je odbojka simbol Novog Sada. Ona je tonekada stvarno bila, ali se u godinama iza nas ugasio taj toliko prepoznatljividuh. Kult odbojke gotovo je izgubljen. Nezgodno je konstatovati realno stanjestvari – zavrti se u glavi od oštrih kontrasta. Moraćemo,međutim, biti (samo)kritični. Sasvim smo blizu tačke iz koje se mora krenuti odnule. Ispočetka. Treba priznati greške, dok još imamo šta da spašavamo.Zajedno, svom snagom, zbiti redove i učiniti sve da odbojka ponovo bude ponosNovog Sada. Odbojka je takav sport – uvek pobeđuje onaj ko manje greši. Iuopšte nije bitno ko je sa druge strane mreže. Oni su dobri onoliko koliko smomi loši.

Ima li još Vojvodine?

2009-12-09T22:59:00.009+01:00

Regionalni identitet uvremenima opadanja

„Najveći nedostatak Vojvodineosećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije. Ponosite setime što su problemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, štoje za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirnijitempo, širi zamah i duži dah. Naročito se vaspitajte za veću borbenost. JovanCvijić, koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopudržave Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme.“

Vasa Stajić

Pre nekoliko meseci, u Vrbasu ječovek pokušao da izvrši samoubistvo. Skočivši sa mosta u kanal, međutim, ostaoje zaglavljen u mulju i nije uspeo u svojoj nameri. Posle dvadeset godinakonstantnog pada, poniženja, kulturnog propadanja i ekonomske devastacije,izgleda da se i Vojvodina (ili bar ono što je od nje ostalo) nalazi u položajuočajnika. Zaglibljena u mestu, daleko od normalnog života, preumorna čak i zaumiranje.

Vojvođanski duh po mnogo čemunalikuje Velikom bačkom kanalu. Veliki kanal pravljen je tako da zahtevanaročit način upravljanja i redovno održavanje. Dva veka posle prokopavanja,nakon decenija nemara, postao je plitak čak i za plovidbu. Podjednakozapostavljen, prepušten sam sebi, godinama bez nege i osvežavanja, duh Vojvodinedanas opravdano strepi za svoj opstanak. Retrogradne snage bune se i na sampomen njenog imena. Redovono se oglašavaju, revnosno i uz buku, poričućirazličitost, potirući njene posebnosti. Predugo su evropejstvo Vojvodine injena širokogrudost stojali zapušteni, usamljeno se koprcajući pred zahuktalimnaletima nasilne beogradizacije. Pokunjen, zaboravljen, ponegde zakrpljen, tajduh ipak odoleva. U polumraku tinja, poslednji plamen i prva iskra, bacajućisvetlost na sve što čini Vojvodinu, oličavajući pravo biće Ravnice, načinživota i identitet u tolikoj meri drugačiji.

Iako se danas ni po čemu nerazlikuje od usmrdele bare, Veliki bački kanal u svoje vreme predstavljao jenajveći graditeljski poduhvat u Evropi. Zaista, svako vreme ima svoje spomenike.Svaki period ostavlja iza sebe neizbrisive tragove, u vidu građevina. Oneostaju kao simboli i verna svedočanstva. Nemi svedoci koji dobro pamte kako seživelo. U vremenu egzodusa svega vrednog, epohi iščezavanja posebnosti i opštegprivrednog kolapsa, u našoj Ravnici ubrzano niču novi spomenici. Visoka ikrupna zdanja, nezgrapna i neobična. Grade se nove crkve. Veličina je samobezuspešan pokušaj prikrivanja plitkosti ideja koje vrše nasilje nad kulturomjednog podneblja. No, u našoj svesti i dalje stoji crkveni toranj, ponosno seuzdiže iznad novih kupola koje sijaju lažnim sjajem. Kazaljke na crkvenom satulagano klize – vreme je već ostavilo svoj trag. Vekovi su pažljivo oblikovaliVojvodinu. Preko noći sagrađene rugobe opstaće u Ravnici, ali ne kao hramovi isvetilišta, već samo kao opomena, spomenici vremena koje ju je unakazilo iponizilo.

Kratak je put od najskupljegprivrednog objekta austrijske carevine do najzagađenijeg vodotoka Evrope. Onikoji su isušivali močvaru činili su to da bi stvorili najplodnije zemljište uEvropi. Verovali su u Ravnicu, i uspeli močvarno tlo da preoblikuju u žitnicu.Dva veka kasnije, u vremenu kada je ekonomija osnovna pokretačka snaga sveta,Vojvođane ubeđuju kako je štetno raspolagati sopstvenim resursima. Početkom 20.veka, Vojvodina je imala najgušću železničku mrežu u Evropi. Gušću od Nemačke iEngleske. Današnji vozovi idu sporije i od najranijih parnih lokomotiva. Znamoda trpimo, ali nismo budale. Nećemo valjda dočekati da i magarci putuju brže odvozova? Mi, koji smo svesni sopstvenih mogućnosti, zaslužujemo pravo da sebiobezbedimo pristojan život. Život dostojan čoveka koji stvara i želi da uživa uplodovima svoga rada. Čoveka koji želi da gradi svoju budućnost. Čoveka koji sene boji slobode i spreman je da nosi odgovornost.

Ravnica nikoga ne odbija, nikadaneće kazati ne. Ona uvek prihvata, spremna da pruži dom i novu nadu. Zato i nezaslužuje da bude vreća za udaranje na kojoj će slabi i poraženi dokazivatikako još imaju snage. Nesrećna dešavanja oterala su ono najvrednije, još većamuka dovela je nove ljude. Svi mi sada činimo Vojvodinu, a oni koji negirajunjen subjektivitet postupaju tako samo zato što je ne poznaju. Izbezumljeni ibesni vremenom će shvatiti kako funkcioniše Ravnica. Tiho, strpljivo i uporno.Sporo, ali delotvorno. Poput vrhunskog skulptora, večito meša, oblikuje, spaja,uvek uspevajući i najrazličitije elemente da stopi u jednu veličanstvenucelinu. Otopliće krotiteljica njihova srca pre nego što će oni zatrovati naša.Ko još može da posumnja u isceliteljsko dejstvo zdravog vojvođanskog duha? Nijeslučajnost što migracije vekovima teku baš u ovom pravcu, a ne obrnuto.

Vojvodina će, dakle, ponovo naćisebe, ali samo ako jednom zauvek odbacimo zamisli koje podstiču srljanje usunovrat. Samo pod uslovom da odlučno ustanemo protiv ideja zbog kojih smoekonomski unazađeni, koje žele da nas posvađaju sa susedima; ideologija kojeprete duhovno da nas vrate u srednji vek i teraju nas da se poistovećujemo saBalkanom, a na svoje evropske tekovine zaboravimo. Setimo se ponovo svojihpravih učitelja i vaspitača, postavimo oko sebe niz najcenjenijih predmeta štosačinjavaju naše biće. Odatle ćemo kreniti, i iznova izgraditi svoju posebnost.

Džon Barlikorn – Kralj Alkohol

2009-11-09T17:41:00.009+01:00

Džek London ialkoholizam među omladinom

Nikada se u životu nisam napio.Za sebe jedva mogu kazati da sam uopšte probao alkohol. Ni sa stručnog aspekta nisam ništa kompetentnijida pišem i raspravljam o ovoj temi. Kada su alkohol i alkoholizam u pitanju, verovatnosam poslednja osoba od koje se očekuje da daje svoj sud. Ime u podnaslovu,međutim, nije slučajnost. Odlično sam upoznat sa delom tog sjajnog pisca, čovekakoji je prošao kroz sve krugove pakla Kralja Alkohola. Džek London, koji jeimao samo pet godina kada se prvi put opio, na kraju je platio skupu cenudruženja sa Džonom Barlikornom (*u to vreme popularan naziv za alkohol u SAD,inače originalni naslov romana). Svoje neprocenjivo životno iskustvo utkao je unešto najiskrenije i najbolje o alkoholu ikada napisano.

Ne morate čitati kojekakveprocente i ostale statističke podatke da biste se uverili u postojanje problemaalkoholizma kod omladine. Noću je praktično nemoguće proći gradom, a ne uočitilutajuće čopore mladih pijanaca. Petnaestogodišnaci večernji izlazak završavajuu bolnici, na ispiranju želuca. Sa sedamnaest, najgori slučajevi već su zreliza lečenje u nekom rehabilitacionom centru. Od istih tih zbunjenih idezorijentisanih mladih ljudi sutradan se u školskim klupama očekuje daiskazuju interes za nešto poput Epa oGilgamešu, dok će im u drugom razredu gimnazije atrofirani sistemobrazovanja servirati Anu Karenjinu.Za to vreme, preostali primerci KraljaAlkohola leže zatrpani u biblioteci i skupljaju prašinu na policama udomovima naših baka i deka. Sem Belogočnjaka i Zova divljine, knjižareu ponudi nemaju nijedno delo Džeka Londona. Za knjigu koja je napisana dapromeni živote ljudi, i potpuno je dorasla tom zadatku, to je prilično tužnasudbina. Najveći broj srednjoškolaca nikada neće biti u prilici niti da čuje zaovo remek-delo. Za njih, Kralj Alkoholće ostati jedna u nizu knjiga koje nisu pročitali, a trebali su.

Kampanje za prevencijualkoholizma među omladinom još uvek nisu prisutne u velikoj meri. Što se menetiče, obavezno čitanje Kralja Alkohola jeste jedina kampanja, meraprevencije i edukacije koja mora da postoji (istini za volju, ujedno je inajjeftinija). Kada je alkohol u pitanju, nema boljeg dijagnostičara od DžekaLondona. Nijedan lekar, psiholog, stručnjak niti savetnik nije kompetentniji odnjega. Ne gajim iluzije da će nakon čitanja ovog romana momci i devojke odmahbaciti piće iz ruku. Ipak, ova izvrsna priča u stanju je svakoga da natera narazmišljanje. Kralj Alkohol istovremenoje i svojevrsna autobiografija jednog od najboljih pisaca svih vremena. Uumetničkom i svakom drugom smislu, ova knjiga višestruko je kvalitetnija odgomile đubreta koje je sistem nametnuo deci. Jedna otvorena i direktna ispovest,poput ove Londonove, dovoljna je da promeni stavove mnogih đaka i kada su knjiga,čitanje, kao i sam pojam pisca u pitanju.

Zašto ljudi uopšte piju? Davnopre pojave bilo kakvih naučnih teorija, Džek London uz pomoć sopstvenogiskustva razotkriva čitav jedan svet. Generalno, ljudima nije stalo doalkohola. Nijedan čovek među sto hiljada nije rođeni pijanica. Opijanje jeisključivo duševna i društvena navika. Niko nije počeo da pije sam. Gde god seljudi sastaju, čine to uz alkohol. Bez dugog vežbanja u društvenim prilikama,retko koji čovek bi uopšte osećao potrebu za pićem. Drugarstvo i alkohol su sijamski blizanci. Džon Barlikorn je izuzetno moćan oponent. Njegova snaga nijefiktivna. Prividno, on daje nešto za ništa. Čudesno povećanje snage, osećajnadmoćnosti, vedro raspoloženje... Na kraju, ipak, sve mora da se plati, i tosa debelim kamatama.

Džek London bio je sve, samo neklasična pijanica. Ipak, pio je mnogo. Previše. Nije on rođen ni sa kakvomorganskom potrebom za alkoholom. Naprotiv, prema alkoholu je osećao fizičku odvratnost.Želja za pićem je stečena. Pristupačnost alkohola i njegov društveni efekatstvorili su tu naviku, koja je kasnije prerasla u fizičku zavisnost. U romanu,London ipak uspeva da svalada mnogostranog Džona Barlikorna, personifikacijualkohola. U stvarnom životu, međutim, Džek London pošao je putem KraljaAlkohola, koji ga je odveo u preranu smrt. Nakon četrdeset godina u kojima jepopio alkohola za nekoliko života, njegov nadljudski izdržljiv organizam, telesnisklop neverovatne snage, pretvoren je u bolesnu, umiruću ruinu.

Osim nevoljom društva u kojemživimo, Džona Barlikorna smatram i ličnim neprijateljem. Nebrojeno puta psovaosam prokletinju i poželeo da ga nema. Doduše, činio sam to iz sasvim drugačijihrazloga nego London. U svom životu, naime, nisam želeo razgovor nitidrugarstvo sa Džonom Barlikornom. Beskompromisno sam ga odbacio, i time ostaoizvan kruga onih čije društvene rituale nisam pristao da upražnjavam. Mojdruštveni život siromašniji je nego što je mogao biti da nisam odbio daprihvatim Džona Barlikorna. Odlučnim okretanjem leđa alkoholu indirektno sampokidao neke društvene veze koje sam mogao izgraditi ili produbiti. Treba li dažalim zbog toga, ili zbog činjenice da sam, skoro čitav vek nakon Londona, deosveta u kome Kralj Alkohol još suverenije sedi u svom prestolu?

I kao ratnik koji je preživeo stari rat s Indijancima i povikao: „Nekane bude više ratova!“ tako i ja vičem: „Ne izlažite više našu omladinu borbi sotrovom!“ Jedini način da se spreči rat jeste sprečiti ga. Jedini način da sespreči opijanje jeste sprečiti ga. Kina je zaustavila opštu upotrebu opijuma nataj način što je zaustavila njegovo gajenje i uvoz. Kineski filozofi,sveštenici i doktori mogli su da ispuste dušu propovedajući protiv opijuma hiljadugodina, a njegova upotreba – dok je bio svuda pristupačan i svuda se mogaodobiti – ostala je nesmanjena. Takvi su ljudi, to je sve. Mi smo s velikimuspehom uveli praksu da uklanjamo arsen, strihnin, tifusne i tuberkuloznebacile, da bismo sačuvali svoju decu. Postupajte na isti način sa DžonomBarlikornom. Uklonite ga. Ne dopustite da bude svuda pristupačan, dopušten ilegalan, da navaljuje na našu mladež. Ovo ne pišem zbog alkoholičara ni zaalkoholičare, nego zbog naše mladeži, zbog onih koji nemaju ništa drugo osimželje za pustolovinama, želje za drugarstvom, impulse društvenog čoveka, kojeje naša varvarska civilizacija sasvim izopačila i brani ih otrovom na svakomuglu. Pišem zbog tih zdravih, normalnih dečaka, koji su sada rođeni ili će bitirođeni.

Sokratom protiv statusa quo

2009-10-28T21:14:00.005+01:00

Peckanje odstranjenog

Brzo, lako, jeftino... Užasna jepostala ova buka. Sve same galamdžije, i svaki se trudi da bude glasniji oddrugih. Uporno vrište i dernjaju se, dok ostali prihvataju njihovo kreštanje iuživaju u njegovom podražavanju. Kao da opšta galama može zamaskirati ustajalubaru u kojoj se valjaju. Nije blato toliko strašno, već što je sve isto blato! U toj kaljuzi ni drvo nemogu zasaditi kako valja; sve su im se krošnje sasušile.

Nigde nikoga sem klovnova ilakrdijaša; po ramenu tapšu jedni druge. Svi se prasići hrane iz istog valova;na cirkuske splačine najslađe se oblizuju. Svoje postupke i svoju svestprepustili su gomili. Niko ne trči, živi pesak guta one koji se koprcaju. Nemani letenja – krila valja kriti, ne bi li bila potkresana. Sve što se krećesporo puzi i gamiže, ostavljajući sluzav trag. Sve što strči, biva posečeno;što se usudi da odudara, čvrsto natrag zakucano. Pregaženo đonovima miliona,robova podešavanja i podražavanja. Mali životi dolaze upakovani, sa istimuputstvom za upotrebu. Mišljenja, kao i odela, kupuju se gotova.

„Šta tražiš ovde, starčebistrooki? Da nećeš možda neku drugačiju veru da propovedaš? Da truješ našuzdravu mladež?“

Oh, da li je moguće? Rulja jezaurlala glasnije, horski! Protiv koga svetina tako složno pljuje i bljuje? Kojoš može pokrenuti lavež pobesnelih pasa? Ko se uzdiže tako visoko da protivsebe uvek ujedinjuje sav ološ? Taj je pravi! Taj još može porađati znanje izumova nerazvijenih!

Gle, bez pretvaranja svakome sipaistinu u lice. Uvek priča i radi samoono što misli. Do simpatija većine najmanje mu je stalo. Kritikuje sasvim lakoi prirodno, bez dlake na jeziku. Tera ljude da razmišljaju. Zahteva od njih da imaju svoje mišljenje. Uistinu, nije teško prepoznati Sokrata.

„Niko ne greši namerno. Nisuljudi od prirode loši; zlo i mržnja uvek dolaze iz neznanja. Znanje o dobromvama je potrebno. Nepravdu čine ljudi koji ne poznaju prirodu dobra. Najgori odsvih poroka jeste porok neznanja. Neznanja, koje smatra da sve zna i sebidopušta slobodu da ubija... Neznanje odvlači u najstrašniji bol inezadovoljstvo.“

Sokrat ne nastupa kao da ima nekogotovo znanje, koje drugi samo treba da prihvate. Naprotiv, on navodi na traženje,nudi pomoć na putu do znanja. Aupravo je pokušaj traženja, makar i bezuspešan, ono najvrednije.

„Sebe zanemarujete, otuda iradite sve tako nesmotreno, kao od bede. Ne rađa se iz blaga vrlina, već se izvrline rađa blago i sve ostalo dobro. Pravo znanje nije nigde drugo do u tebisamom. Samo ga treba pronaći. Spoznaj samoga sebe! Neka su glasni drugi,oslušni sebe, duboko oslušni! Probudi svoj unutrašnji glas – on će ti šapnutiistinu.“

Mrštenje umesto odgovora.Ispitivač ne izaziva naklonost. Zajedljivac ne obećava. On potkopava. Urazgovoru bocka poput obada. Zašto svi beže od sebe? Može li se izmeniti njihovnačin mišljenja? Kako blato preobraziti u zlato?

„Ne traži idola kojem ćeš seslepo pokoravati. Sumnja neka bude tvoj najčvršći oslonac. Put ka pravom znanjupopločan je protivrečjem. Istina se mora porađati!“

Probuđeni daimonion objavljuje rat dogmi i neznanju. Autoritet vlastitograzuma, dakako, a ne onaj koji je od spolja nametnut. Učenje kroz razgovor. Slobodnostanovište, laka ironija... To nam ostavlja u nasleđe najmudriji od svihAtinjana.

„Prestani da se trudiš, Sokrate.Tvoje učenje zamara, mudrost se ne isplati. Vrlina, istina, pravičnost, razum,lepota, čestitost... Kome još sve to treba da bi bio srećan?“

Kolizija je neminovnost. Optužbadolazi, pre ili kasnije. Straha nema. Nepokolebljiv i prkosan, unutrašnjiplamen neće ni zatreperiti pred topotom stampeda. Svesti savest rulje protiv duha slobodne individue. Zaista, svako deluje u skladu sasvojim znanjem. A kako bi drugačije?

Sumnja je opasnost i uništenje zaplašljivce koji bi slepo da slede, a još više za one koji vode i zapovedaju.Puk i vođe, svetina i država – oni će ga utamničiti. Natovareni dogmama,običajima i tradicijom, upregnuti u jaram vlastitog neznanja.

Skidaš veo, razotkrivaš,ogoljavaš... Neshvaćen, nedobrodošao; anatemisan, brisan ipreškrabavan – protivnik sveta koji na nas kidiše svom svojom glupošću i svojim nasiljem. Ti, koji radi istine odbacuješ opšteprihvaćeno, odpočetka si svestan da se u plitkoj vodi tvoj brod mora nasukati. Mirno ćeš ispiti svoj otrov. Pio si gajuče, gutaćeš ga i sutra sa istim spokojem. Svinjama je sve svinjsko.Pokajanje ionako uvek dolazi prekasno.

Ulični pišači...

2009-10-14T20:18:00.010+02:00

... i ostali zagađivači životnog prostora

Pre otprilike mesec dana završenje Festival uličnih svirača, deveti po redu. Što se tiče uličnih pišača,njihova je sezona otvorena tokom čitave godine. Odavno već nije sramota mokritiu javnosti, na otvorenom gradskom prostoru. Razloga za slavlje nikada nemanjka, puno se popije. Ko bi još odoleo izazovu da, pod okriljem noći, zalijefasadu, prolaz ili hodnik neke zgrade? A zašto da ne i u sred bela dana? Teškoje odupreti se instinktu. Stida, svakako, nema. Dosegli smo najvišu razinuslobode izražavanja i emancipacije (od kulturnih i civilizacijskih normi) –opšte pravo na pražnjenje bešike. Čin slobodnog uriniranja široko je prihvaćen,kao sasvim legitiman vid razonode i sportskih aktivnosti. Otkako su reklame zapivo preplavile etar, usađujući u svest konzumenta natprirodne predstave o ovojtečnosti, čini se da je produbljena i uzročno-posledična veza pivo-pišanje. Apošto su pivo i fudbal dva nerazdvojna pojma, onda je sasvim prirodno dastadion najviše zaudara na mokraću.

Univerzitetski kampus liči nasmetlište. Za oplemenjavanje njegovog izgleda uvek su zadužene iste grupacije,samo su povodi različiti – Brucošijada, doček Nove godine, Summer party, Završna žurka... Propagandni materijal sa svih stranapoziva na proslave i žurke (koje u svom imenu obavezno nose prefikse – No.1,najveća, najluđa, mega, ultra, super, grande). Poput kakve kožne bolesti,plakati dosađuju i ruže svaku slobodnu površinu. Oblepljene su ograde, drveće, saobraćajniznakovi, kante za smeće... Na brzinu i nevešto zalepljeni (uglavnom uz pomoćnajobičnije lepljive trake), plakati neretko pootpadaju pod sopstvenom težinom.Flajeri su još gora napast po okolinu. Gajim duboki prezir prema timpapirićima. Osim što predstavljaju izrazito neučinkovito sredstvo propagande,prava su ekološka katastrofa. U rukama se ne zadrže duže od nekoliko sekundi.Uredni prolaznici ne prezaju da ih odbace gde stignu. Na vetru je, potom, da ihodnese i tamo gde ih ne stignu pobacati. Ko ovde boravi, pitam se – studentiili svinje? Dok koračam smećem prekrivenim stazama, umirujem se rečima drugaTita: „Narodi koji imaju ovakvu omladinu, ne treba da brinu za svojubudućnost.“

Bacanje smeća gde se stigneprestalo je da bude loša navika. Ova se pojava učvrstila kao obrazac ponašanja.Pretočila se u silu gotovo geografskog karaktera, toliko upečatljivu daoblikuje čitave pejzaže. Još malo, pa će gomile i gomilice otpada dobiti svojaimena i biti ucrtane na kartama. Od smeća se ne može pobeći. Ono je postalo deonas, nešto što je sraslo sa životnim prostorom. Čak i kada čistimo, ne činimoto iskreno – radi čistoće. No, ko danas čisti ono što je juče bacio, i hvali setime, neka se pripremi da sutra pokupi ono što je ostavio danas. To je tužnaslika bolesnika koji u pelenama vidi lek protiv proliva. Povremeno čišćenje nezaustavlja bacanje. Naprotiv, količina đubreta multiplikuje se geometrijskomprogresijom. U ne tako dalekoj budućnosti, osvanuće dan kada će nas probudititalasi sopstvenog brloga.

Kad zazimi i zaduva košava,spremno dočekujemo Božić i Novu godinu. Drveće momentalno biva okićeno iukrašeno – plastičnim kesama! Ako se u tih par meseci zadesite u šetnji, bacitepogled uvis, prema krošnjama, u pokušaju da pronađete makar jednu bez ukrasa.Ko zna, možda će taj problem uskoro nestati, s obzirom na nemilosrdnu seču kojapolako (ali sigurno) uništava ionako siromašan fond stabala. Pri svakomneimarskom poduhvatu, konstrukciji i renovaciji, drveće obavezno plaća svojucenu – što ne može da beži, pa se našlo na putu. Neki su se sasvim ozbiljnopobunili protiv topola. „Treba to poseći!“, tim rečima objavljuju rat mrskomneprijatelju, proglašavajući drveće pretnjom za bezbednost. Drugi, opet, sproleća počnu da sline i kijaju, pa se u besu zbog svoje alergije obaveznookome na mace s topola. Ne vredi objašnjavati da nisu mace odgovorne za toprolećno crvenilo očiju, već polen drugih biljaka.

Štrand je i dalje najlepša plažana Dunavu, ali je fini pesak od slabe vajde kada je reka prljava i zagađena.Spas od letnje žege valja potražiti na Fruškoj gori. Ali đavo ne spava – i šumaje zasuta smećem! „Slika nenagrđene prirode nastaje tek u nagrđivanju, kaonjena suprotnost“, Adornova misao na bolan način otkriva svoju istinitost.Prvomajsko čoporovanje glavni je remetilački faktor kada je čistoća planine upitanju, a od pre nekoliko godina valja računati na još jednu ekološku nevolju– Fruškogorski maraton. Narastajuća masovnost ovog događaja učinila je da sejedna relativno dobra ideja izrodi u svoju suprotnost. Umesto da taj danproveden u prirodi ljudima bude razlog da još koji put u toku godine propešačeistim stazama, dešava se obrnuto. Fruškogorski maraton postaje instant-proizvodkoji zamenjuje sve godišnje odlaske na Frušku (sada sam, je li, to „odradio“).Istovremeni boravak desetine hiljada ljudi svojevrstan je šok za pitomuplaninu. Tako Maraton postaje marš sejača smeća, od koga nisu pošteđeni nizabačeni delovi šume. Dakako, ima ljudi koji posete Frušku goru i mimo zovaopštenarodnih rituala. No, većina njih ne zna da se ponaša drugačije.Praktikuje se kodeks prvomajskog veselja, a on ne nalaže šetnju, većlenčarenje, uz neizbežan dodatak – roštilj, zaliven pivom. Dok pokušavam da senadišem svežeg vazduha, ne bi li pročistio organizam od gradskog smoga, nos ipluća nimalo se ne raduju kada ih,obično negde oko Venca ili Stražilova, zapljusnu reke gustog dima. Ko zna,možda sam kao mali preterao u gledanju crtanih filmova, ali za mene je piknikoduvek bio pojam izleta u prirodu. U svakom slučaju, siguran sam da bi se i Yogi Bear u našem Nacionalnom parkunašao u čudu. Sirotan bi bio prinuđen iz korena da menja taktiku i navike uishrani.

P.S. Najgorem vidu zagađenja –zatrovanosti medijskog prostora, pažnju ću posvetiti nekom drugom prilikom.

Identitet ekonomije

2009-10-07T22:03:00.004+02:00

Između fizike ifilozofije

U savremenoj ekonomskoj naucidominira stav da je „čista ekonomija“ ideal kome treba težiti. Ekonomijanastoji da bude egzaktna, nalik prirodnim naukama. Takva znanost bila biuzdržana od bilo kakvih vrednosnih sudova i očišćena od (inače štetnih isuvišnih) uticaja neekonomskih disciplina kao što su etika, filozofija i politika.Živeći u nadi da je sa matematičkom preciznošću moguće ući u trag ekonomskimfenomenima, ekonomisti teže svoju nauku da odrede po modelu zakonitosti kojevladaju u prirodi. Nije teško shvatiti da ovakav opis odgovara onome što se uekonomskom učenju inače označava kao pozitivizam. Takav pristup, nasuprotnormativnom, utemeljen je na činjenicama i ograničen isključivo na identifikovanjei izučavanje ekonomskih pojava, procesa, veza i odnosa. Drugim rečima,analizira se ono što jeste, a ne i ono što bi trebalo da bude. Normativizam se,pak, ne zaustavlja samo na posmatranju postojećeg, već poseže i za promenamaprivredne strukture, predlažući pravce delovanja, a sve u svrhu postizanjanajboljih rezultata.

U izučavanje ekonomskih fenomenau poslednje vreme uključuju se čak i fizičari, trudeći se da principe i metodeiz ove nauke primene na njihovo tumačenje. Ipak, čini se kako svi pokušaji dase „uhvate“ prirodni zakoni ekonomije za sada ostaju bez značajnijeg uspeha,tako da su ekonomisti još uvek nesposobni i da predvide, a kamoli spreče krizei potrese. No, kada je pristup zasnovan na netačnim aksiomima, ni konačan rezultat nemože biti manje razočaravajući. Naime, ma koliko se neki upinjali da ekonomijupribliže prirodnim naukama, preovlađujuća misao i dalje insistira na krutimpretpostavkama dogmatičnog karaktera, na kojima čitav sistem počiva. Iakoempirijska istraživanja nedvosmisleno ukazuju da tvrdnje poput onih oracionalnom ponašanju svih ekonomskih subjekata i savršeno efikasnom slobodnomtržištu jednostavno ne stoje, mainstreamekonomija još uvek nije spremna da ih se odrekne. Stoga je apsurdan svakipokušaj primene metodologije prirodnih nauka bez prethodnog odbacivanja ovihpretpostavki.

Ima li nečeg u nama ili sve stojinegde izvan, u strogoj matematičkoj formi?Mnogi su u poslednje vreme postali nesigurni, ali ekonomija je oduvek bila,jeste i ostaće zauvek društvena nauka. Čovek je njen jedini pravi aksiom. Kadaviše ne bude čoveka, iščeznuće i ekonomija, baš kao što se sa njim i rodila.Zakoni prirode, s druge strane, ostaju večni i nezavisni. Tačnije, u prirodi postoje samo nužnosti. Ljudi su nemoćni dapromene prirodne sile. Suočeni s njima, prinuđeni su da se pokoravaju. Najvišešto mogu da urade jeste da ih spoznaju i koriste. Zato se kod prirodnih naukapozitivistički pristup nameće sam od sebe, kao jedina mogućnost. Situacija jepotpuno drugačija kada je u pitanju ekonomija. Radi se o izvorno veštačkojformaciji, koju je stvorio čovek. Sve što u njoj postoji čovekov je izum – odnovca, preko tržišta i berzi, do države sa svim njenim organima iinstitucijama. U ekonomiji, granice postavljamo sami. Stoga je sasvim moguće(čak i poželjno) pristupiti promenama i stvaranju novog (u cilju prevladavanjapostojećeg ili pak s nekom drugom svrhom). Pozitivizam jednostavno previđačinjenicu da determinizam kakav je prisutan kod delovanja sile gravitacije,brzine svetlosti ili interakcije između atoma, kada je u pitanju ljudska ekonomskaaktivnost ne postoji.

Nema konstanti u ljudskomdelovanju. Ono je nerazumno, nepredvidivo, vođeno različitim motivima i vezanoza uvek prisutnu neizvesnost u pogledu budućih događaja. U procesu u kojemstihijnost, subjektivizam i greške redovno kidaju mrežu uzročno-posledičnihodnosa, svaki pokušaj kvantifikovanja unapred je osuđen na neuspeh. Zatoekonomija nikada ne može biti egzaktna nauka. Ada li je „čista ekonomija“ moguća i opravdana? Odgovor je negativan, iz prostograzloga što su sami zakoni ekonomije uvek već smešteni u širi društvenikontekst. Ukupnost ekonomskih odnosa u koje ljudi stupaju veoma je složena,zato što čovek deluje u zajednici koja je ne samo ekonomske, već i političke,pravne, te moralne prirode. Stoga ni ekonomija ne može biti mišljena potpunosamostalno.

Ipak, ključno pitanje uopšte sene sastoji u tome treba li koristiti metode i dostignuća prirodnih nauka uekonomiji, već na koji ih način treba koristiti. Zapravo, „čista ekonomija“ ipozitivizam kao njena metodološka paradigma čine podlogu koja je savršenokomplementarna sa laissez-fairezahtevima neoliberalizma. Svedena na merenje i premeravanje, lišena mogućnostipostavljanja pitanja i traženja odgovora, ekonomska nauka mimoići će suštinu.Odbacivanje političkog, moralnog i filozofskog „tereta“ čini legitimnim stanjeu kome su ljudi zarad bogatstva spremni jedni druge da unište. Neka sve idesvojim tokom, u zajedničkom je interesu pustiti ekonomiju da se nesputanorazvija. Poželjno je odustati od svake promene sistema. Kao da je ekonomijanešto o čemu kritička rasprava više nije moguća.

Može li čovečanstvo uopšte dakontroliše pravce sopstvenog društvenog i ekonomskog kretanja? Naravno da može; u suprotnom ljudi ne bi bilisamosvesna stvaralačka bića. Slobodno tržište je divlje tržište. Osim što se ne može izmeriti, slobodnajurnjava egoističnih individua za profitom ne radi za opšte dobro. Iz istograzloga zbog kojeg doktrina koja ne pravi razliku između delovanja prirodnihsila i ekonomske stvarnosti čoveka nemože kvantifikovati vlastite zakonitosti, iz istog tog razloga ne treba dozvolitida ljudska ekonomska aktivnost bude nekontrolisana, lišena svake mere igranice. Matematika ne može biti od velike koristi u razumevanju takvogneobuzdanog delovanja, ali zato može pružiti značajnu pomoć da se ono reguliše.Zar pod izgovorom sputavanja razvoja (neregulisanog) tržišta treba sebi dauskratimo mogućnost promene, koja proizilazi iz autonomnog umnog delovanjaljudskog bića kao ekonomskog subjekta?

Ako ekonomija predstavlja principsveta onakvog kakav on zaista jeste i nije na njoj da razmatra kakav bi tajsvet trebao biti, kako to da je upravo ona ta koja ga vodi i sebi potčinjava? Ueri dominacije ekonomije nad ostalim regijama ljudskog života, u vremenu kadacilj opravdava sve osim sebe samog, ovo pitanje opterećuje više nego ikadaranije, postavljajući pred nas nove izazove. Ako radimo, gradimo i stvaramo sjednim jedinim ciljem, a taj cilj je loš, nije li onda sve što činimo pogrešno?Rešenje se krije u čoveku, i jedino iz njega može proizići. Baš zato što jesvaki ekonomski problem društveni problem, ovakve dileme ekonomska nauka ne možerazrešiti samostalno. Redukcionizam uvek vodi u krajnosti. Filozofiji, kaosuprotnosti svake jednostranosti, stoga pripada posebno mesto u čitavom procesu.Ona mora uzeti aktivno učešće, kao svetionik i putokaz instrumentalno-kalkulativnom(raz)umu. Bez stalnog razgovora sa filozofijom, nemoguće je sklopiti potpunusliku. Prečesto se potcenjuje i previđa suštinska povezanost ekonomije safilozofijom. U svakom slučaju, stroga linija razgraničenja ne bi smela dapostoji. Samo je tako moguće otkriti šta ekonomija zapravo znači, te utrti putka višem razumevanju. U suprotnom, „praktično mišljenje ostaje bezorijentacije, (...) u nezbunjivoj odlučnosti na temelju totalne nesigurnosti“,kao što kaže V. Henis.

Kada se miris Ravnice pretvori u smrad predgrađa

2009-09-29T13:46:00.001+02:00

U potrazi za izgubljenim

U poslednjem trenutku pojavio sei ON, glavom i bradom. Drugi deo spektakla mogao je, dakle, da počne. Pre toga,mnogobrojna publika (mahom limanska) bila je počašćena sentimentalnim govoromkoji je održao jedan od istaknutijih poglavica lokalnog političkog plemena.Teško je, međutim, taj simpatični gospodin mogao biti svestan koliko praznoodzvanjaju birane reči kojima je sa toliko entuzijazma govorio o duhu NovogSada i njegovom neraskidivom povezanošću sa Đačkim igralištem.

Pošto je Natašin Mini Moris nacvetiće parkirao nasred friško pokošenog travnjaka, vaterpolista je požurio doterena, istovremeno navlačeći dres što mu je neko od organizatora usput ćušnuou ruku. Poput kakvog stripskog super-heroja zatim je otišao do centra, gde jeuz ovacije svih prisutnih njegov udarac lopte označio početak nove erenovosadskog igrališta. Proveo je u terenu sledećih desetak minuta, dao izjavuza televiziju, da bi potom trijumfalno zbrisao, verovatno žureći da svojimdobročinstvom uveliča još neku manifestaciju estradno-umetničkog karaktera.Savo i Đani (vrh brate!) tada su mogli, uz pomoć svojih saigrača iz „Neoinvestzvezda“ (i sponzore i super-starove mi imamo) da krenu u prijateljskoodmeravanje snaga sa momcima iz „Indeksa“, i (kasnije će se ispostaviti) napunemrežu novosadskih plavo-belih.

Vaterpolista, dakako, kao nidvojica penzionisanih fudbalera, sa pomenutim igralištem novosadskih đaka istudenata nemaju nikakvih dodirnih tačaka, a to im je verovatno bio prvi put dasu se našli na tom komadu zemlje. Da li zbog stalne potrebe ovih klovnova dahrane svoju sujetu, ruralno-vašarskog mentaliteta organizatora ili nečegtrećeg, tek valja primetiti kako ni otvaranje jednog autentično novosadskog(još bliže – limanskog) kultnog mesta, stecišta lokalnog rekreativnog iuniverzitetskog sporta, nije moglo da prođe bez prisustva ovih lakrdijaša injihovog kičastog performansa. Velika je glad za spektaklima i feštama u našojduhom i fensi celebrity-imasiromašnoj varoši. Mi Novosađani kanda smo u ozbiljnom deficitu po pitanju ovihstavki, te smo prinuđeni da ih u velikim količinama uvozimo – iz prestonice(lošeg ukusa). O, znam da svi naši idoli stanuju s one strane Save i Dunava, ida treba da ih sledimo. Čuo sam na televiziji.

Čemu ovoliki uvod? Stvar jekrajnje jednostavna. Grad raste i razvija se. Kao posledica uništenja, nesrećei propadanja, of course. Sada samoposmatram – urbanistički haos, prljavštinu, zagađenje, razbojništva, saobraćajnegužve... Na ulici, u vazduhu i među ljudima širi se smrad ustajalog duha.Široki bulevari postali su preuski. Sve se stislo. Komotnost koju samobespregledna pitoma Ravnica pruža ustupila je mesto uskosti jedne kasabe. Škrtismo, ružni i bezobrazni. Rečnik džibera krči put do mozga. Sa štipaljkom nanosu, zatvorenih očiju i zapušenih ušiju – zar tako treba da koračam ulicamarodnog grada?

Nikad veći, a nikad manji – duhomsiromašan Grad Novi Sad. Nije sav duh iščezao, pobegao. Ima ga još, samo jesakriven, gurnut u ćošak. Drži se po strani, postiđen, uplašen i uplakan. Mnogoštošta po čemu smo bili prepoznatljivi ugasilo se, naizgled tiho i neprimetno.Pamtiće se godina bez bioskopa. Muzeje ne vredi ni spominjati. Nema više kultaodbojke, punog Spensa. Reflektore na stadionu skinuli su jednog junskog danapre 5 godina. Novi nikada nisu stigli. „Vojvodina“ kao domaćin igra u Beogradu.Nema više ni otvorenog klizališta na Sajmištu. Nema više... Predugačka je listadevastacije. Novi Sad danas u svemu liči na predgrađe prestonice, jadnuprovincijsku četvrt bez sadržaja.

Red šopinga, red dokolice –toliko je šaren spektar duha našeg grada. Tržni centri i kafići... U njimasedimo, besposleni i bezidejni. Nismo zabrinuti. Exit je tu da nadomesti sve izgubljeno. Dinamična mlada ekipavodiće brigu o duhu i imidžu našeg grada, hraniti nas kulturnim i umetničkimsadržajima. Ne samo tokom te četiri veličanstvene festivalske večeri, već ipreostalih 361 dana u godini. Simbioza političkih svinja i tih „nekolikoambicioznih i energičnih mladih ljudi“ (ništa manje ljigavih) prisvojiće imonopolisati sve. Od Futoga do Kaća, od Rumenke do Sremske Kamenice, raširićemoogromnu cirkusku tendu. Zarad viših interesa, u svrhu prepoznatljivosti. Gradfestival(a), rezervat za neiživljene. Veselje i razbibriga! Horde su postalenaša stvarnost i naš identitet. Tako su nas naučili.

Za vratom osećam dahtanje krda.Izumrla je individua. Gadna se transformacija odvija na levoj obali Dunava.Kanda će Fruška gora i Tvrđava uskoro služiti kao jedini orijentir i pouzdandokaz da se zapravo nalazim u svom rođenom gradu. Uzalud beše sav rad, uzaludbeše 1748. Zar su presušili svi izvori u nama? Zar nemamo snage da ponovobudemo svoji? Gde su hrabri?

Kako učimo i zašto nam se to odbija o glavu

2009-09-22T20:32:00.012+02:00

Kriza horizonta

„Panta rei“, rekao je Heraklit – sve protiče. Niče, pak, veli daništa ne teče. Kad brvna i priručja premošćavaju rečni tok, a voda je zaleđena,sve miruje nepomično. Okovan snegom i ledom stoji i sistem (visokog)obrazovanja u Srbiji. Tužno, ali umesto da razvije misaoni aparat svršenogsrednjoškolca, fakultet mladi mozak flašira i zamrzava, produkujućifunkcionalno nepismenog zombi-studenta, koji zna vrlo malo, a i to što jenaučio nesposoban je da upotrebi u rešavanju realnih problema. „Svi mi živimo podistim nebom, ali imamo različite horizonte“, govorio je Konrad Adenauer. Na mestugde gro nastavnog kadra više odgovara opisu srednjovekovnog sholastičara negoprofesora 21. veka, vidno polje uistinu je suženo i zamućeno. Opor je ukus „Bolonje“servirane u polupečenom stanju. Forma je ponovo zamaskirala suštinu, pa takosada visoko obrazovanje košta više, ali je podjednako loše kao i ranije. Ah,zaista je teško zbaciti teret zaostavštine iz prošlosti. On, doduše, manje imaveze sa socijalizmom kao društvenim uređenjem, a mnogo više sa načinom razmišljanjakoji proizilazi iz totalitarizma.

Zašto smo tako loši? Postavimosebi neka osnovna pitanja. Kakav je sistem, sa stanovišta usvajanja i provereznanja (šta i kako učimo)? Šta on kao takav produkuje? Kako se to odražava nadruštvo i privredu? Gradivo, koje u najvećem broju slučajeva ne odgovarasavremenim potrebama, i način na koji učimo (ili mislimo da učimo) dve sustrane istog problema. Ipak, uz današnje izvore znanja koji su manje-višedostupni svima, u prvi plan izbija nefleksibilnost sistema zasnovanog na ex catedra predavanjima kao načinuprenošenja znanja, te krutom pismenom ispitu kao dominantnom obliku proveresposobnosti studenta. Bumerang stalne jednosmerne komunikacije i utiska da seznanje diplomom stiče u gotovom obliku vraća se i zadaje fatalan udarac.

Naglašeno pasivan,depersonalizovan, izgubljen u gomili bez šanse da ispolji svoju individualnost– takav je prosečan domaći student. Jednom stavljen u službu, biće umlaćivan maljemužasnog insistiranja na formi sve dok se ne ubiju svaka kreativnost i sloboda unjemu. Umesto da podstiče studenta da razvija sopstveno mišljenje o svakojtemi, represivan sistem će ga za to obeshrabriti. Malo po malo, mladi mozgovimire se sa takvim stanjem, uskraćujući sebi, a time i društvu, šansu da serazviju. Provera znanja svedena na prostu reprodukciju sirovih činjenica izudžbenika model je ispita za papagaje, a ne za ljude. Kako takav sistem raspoznajeda li je student shvatio gradivo? Otuda i epidemija prepisivača-bubičara, testudenata koji uče kampanjski i bez razumevanja. Takav diplomirani idiot nijesposoban ni da identifikuje vezu između različitih celina koje je navodnonaučio i savladao, a kamoli da bude nosilac ekonomskog i društvenog razvoja. Student koji u diplomi vidi jedinusvrhu studija nije ništa drugo do budući kancelarijski moljac, birokrata kojičitav radni vek presipa iz šupljeg u prazno.

Put ka ozdravljenju nijejednostavan, ali je neminovnost. Efikasno stati na put varanju na ispitima iučenju napamet znači napraviti sistem u kome mera znanja treba da bude ono štose ne može prepisati. Mora se odstupiti od uskih šablona pri testiranju. Insistiranjena kontinuitetu učenja i primeni naučenog gradiva kroz rešavanje problema garantovalobi suštinsko razumevanje materije. Kreativnost i razmišljanje kroz traženjerešenja neka zamene bubanje definicija i besmislenih nabrajanja. Neka se štočešće postavlja pitanje ZAŠTO. Stimulisanje diskusije zasigurno bi smanjilo jazizmeđu profesora i studenta. Vrednovanje svakog napora studenta jeste suština„Bolonje“. Zar nije bolje napisati pravi esej, umesto na papir preslikavati onošto stoji u udžbeniku? To je jedino rešenje.

Tokom studija ekonomije na jednomdržavnom fakultetu, uverio sam se da nas uče pogrešno. Tako se, recimo, najednom obaveznom opštem predmetu, između ostalog obrađuje poglavlje koje sebavi preduzetništvom. U delu koji nosi naslov „Profil uspešnog preduzetnika“nabrojane su najrazličitije osobine što treba da ih poseduje kvalitetan entrepreneur. Student će, pošto materijudobro nabubači, imati priliku da, dobije li na ispitu/kolokvijumu to pitanje,poput đaka prvaka izrecituje sve te odlike dobrog preduzetnika. A to su, između ostalog: sklonost ka maštanju, stvaranju,inovativnosti, orijentacija ka izazovima i promenama, fleksibilnost, komunikativnost, etc. Međutim, tokom izučavanjapomenutog predmeta, individua neće biti u prilici ni na koji način da iskaže osobinekoje su tako lepo naučene napamet. Sve ostaje mrtvo slovo na papiru.

Upravo tu leži ta grozna ironija,paradoks koji oslikava svu gorčinu poraza. Na kraju krajeva, sve što jezanemareno u obrazovanju može se podvesti pod ono što se u ekonomiji ispoljavakao preduzetnički duh. Upravo je preduzetništvo od odsudnog značaja za društvakoja se nalaze pred velikim promenama. Mi i nemamo puno izbora. Bez ideje nemaprogresa, a znanje je najvredniji resurs. Promene se, stoga, nameću kao uslovopstanka. Kriza znanja, kreativnosti, siromašnosti ideja, kriza horizonta –tako se zove naša boljka!

Kompas je, ipak, odavno izgubljen. Isuviše smo udaljeni i od pojmadruštva zasnovanog na znanju. Birokratski aparat pokazao je da o školstvu brine podjednako loše kao i o ostalim oblastima. Što se tiče najvećeg delapripadnika profesorskog esnafa, u njima ne vidim ništa osim gomile starudija.Ko će nam onda pokazati put u ovim teškim vremenima? Ne znam, ali zato znam odkoga se to zasigurno ne može očekivati. Odzvonilo je socrealističnim ipost-socrealističnim kadrovima, prošlo je vreme demagoga, dosadnih dogmatiča, horovapapagaja... Što se nas ostalih tiče, vreme je da konačno odlučimo šta hoćemo.Razbijmo led, pokrenimo južni vetar i uključimo se u moderne tokove, ilipustimo da nas dotuče hladnoća večne zime.

Zeleni Lošinj

2009-09-15T15:06:00.005+02:00

Razglednica sa severnog Jadrana

Lepo je i korisno putovati. Tako možete stići do najrazličitijih mesta. Otkriti najneobičnije kutke planete. Biti svedok da postoje predeli za kakve niste mogli ni pretpostaviti. Zaista, moja mašta teško je to mogla zamisliti, ali sada znam da postoji i takvo ostrvo. A toliko je blizu. Uistinu, davno me neko mesto nije toliko očaralo i na prvi pogled osvojilo. I sada, kad god se prisetim Malog Lošinja, sve što oseća lepo u meni zatreperi, a pred oči za trenutak iskoči bajkovit prizor. Zavoleo sam taj zeleni otok od trenutka kada sam na njega zakoračio, a osećaj zadovoljstva rastao je u meni dok sam iznova otkrivao tajne i divote obilazeći sve njegove delove. Lošinj kao da me je ušuškao u svojoj lepoti i poslao u san iz koga se dugo nisam probudio, a u koji bih ponovo utonuo pri svakoj pomisli na ovo čudesno mesto.

Lošinj je šumoviti mali biser opasan kristalno čistim morem. Ostrvo pozlaćeno sunčevim sjajem, osveženo nežnim povetarcem i oplemenjeno miomirisima hiljada biljnih vrsta. Ovdašnja priroda u isto vreme uzbuđuje i odmara čula. Nestvarno savršena u svojoj umerenosti i izuzetnosti, u stanju je da iznova oduševljava i ostavlja bez daha. Mirnoća, istovremeno toliko uzbuđujuća da očarava, prava je mera sklada i harmonije. Ničeg suviše, ničeg premalo. Uvek lepo, tako zdravo u svom dobrom ukusu. Uvek prijatno. Naprosto savršeno. Mesto za svakoga.

Lepotu koja krasi zeleno ostrvo nemoguće je do kraja dočarati rečima, pa ni slikom. Uvek će nedostajati ta karakteristična mirisna aroma, božanstvena mešavina borovine i svežeg morskog vazduha. Milovanje povetarca u šarenom hladu stoletnih krošnji. Golicanje borovih iglica i prijatno bockanje mramornih stena. Let divnih, gracioznih galebova pred zalasak Sunca... Blagotvorna klima, zbog koje je ovaj mali raj još 1892. godine proglašen lečilištem, deluje poput eliksira svežine.

No, ne završava se svo divljenje na onome što su izvajali bogovi. Čovek se potrudio da svoju aktivnost savršeno uskladi sa darom majke prirode. Gradići Mali i Veli Lošinj (od kojih je, ironije li, Mali zapravo veliki, a Veli je malen) svojim mediteranskim šarmom i izuzetnom estetikom samo upotpunjuju sklad čitavog ostrva. Od raskoši austro-ugarskih vila na Čikatu, dostojanstvenosti brojnih crkava, palate Fritzy i velelošinjske kule, preko ušuškanosti trgova, skromnosti ribarskog naselja Rovenska, do luksuza modernih hotela u Sunčanoj uvali. Vredni i pedantni, Lošinjani znaju da cene i čuvaju. Nove od starih kuća teško ćete razlikovati. Meštani ne odustaju od želje da budu najbolji, istrajni su i uspešni u svojoj nameri da im gradići plene istinskom lepotom najfinijeg što Jadran može da pruži. Dakako, gostima kakvi ovde dolaze nije preteško biti dobar domaćin. I to je nešto što treba znati (sa)čuvati.

Puno se još može pisati o zelenom otoku, ali ta će priča uvek ostati nedorečena. Ima nečeg mističnog u tim dugim stazama koje obavijaju stenovite obale i šaraju kroz šumu, u bezbrojnim uvalama, šaputanju talasa u tišini najskrivenije stene, crkvama oštrih ivica, dobrim delfinima koje nisam video... Dovoljno je samo sesti i posmatrati, uživati u veselom večernjem žagoru na trgu, uskim ulicama skliskih stepenica na čijem sam se uglačanom kamenu jednom okliznuo i pao, luci načičkanoj plovilima od ribarskih barki do egzotičnih jahti, simpatičnim meštanima, antičkom kipu Apoksiomena... Zbog svega toga, ovaj rajski kutak ostavlja otvoren poziv da mu se vratite. Do povratka, i ponovnog kušanja njegovog sjaja, ostaje mu posebno mesto – u mojim najlepšim snovima.

Pošto diplomski?

2009-09-13T12:27:00.011+02:00

Znanje je na ceni

Trom i zakržljao kakav danas jeste, obrazovni sistem Srbije nosi sa sobom niz štetnih nuspojava, devijacija, po dubini svoje tragičnosti jedinstvenih fenomena. No, kada nešto što je u korenu loše decenijama biva prepušteno samo sebi, ni konačan ishod nije iznenađenje. Opšta bolest buja, širi se i zahvata sve čega se može dohvatiti. Zatrovana je svaka pora lošeg društva, pa tako i zarđala starudija koja se zvanično predstavlja kao obrazovni sistem. Na školama i fakultetima, među đacima, studentima i profesorima sve je manje imunih. Pošteni i dobronamerni posustaju i gube bitku protiv virusa koji stalno mutira, menjajući oblik, ali ne i suštinu. Ako ste i sami među onima koji ovde ne vide ništa čudno i na ovu i druge slične pojave gledate kao na normalne stvari koje se javljaju svuda i ne zavređuju posebnu pažnju, vreme je da vam saopštim da ste zaraženi.

Sudeći po broju veb sajtova koji uveliko nude gotove maturske, seminarske, diplomske i master radove, znanje je na ceni u zemlji Srbiji. Ove Internet stranice funkcionišu kao otvorene pijace, na kojima se radovi poručuju, kupuju, prodaju i razmenjuju. Dok se razvijeni svet upinje ne bi li iskoristio široke mogućnosti koje pruža Internet kao sredstvo za edukaciju i sticanje novih znanja i veština, dotle će se zaostali i beskrupulozni već potruditi da, posredstvom istog tog Interneta, ostanu i bez ono malo pameti što im rudimentarni sitem nudi. Sistem se već pobrinuo da vešti i preduzimljivi smisle još jedan način da iskoriste njegovu šupljikavost i inertnost. Dakako, takve situacije ne bi bile moguće da nije lenjosti, bezvoljnosti, te odsustva savesti i morala prosečnog đaka/studenta. Oni pak, čiju je svest oblikovao i ukalupio isti taj nakaradni sistem, najčešće nisu ni svesni stvarnih posledica sopstvenih postupaka.

Ne morate biti povezani na Internet da biste se uverili u postojanje (pre)prodavaca radova. Pronaći ćete ih i u štampi, među malim oglasima. Nije isključeno da će oglasi uskoro prekrivati prostore u blizini škola i fakulteta, što je trenutno slučaj sa iznajmljivačima bubica. Bilo kako bilo, u pitanju je dobro razrađen biznis. Dovoljno je da odaberete temu sa spiska, ili je pak saopštite, a neko sa druge strane veze već će se pobrinuti da vam u određenom vremenskom periodu stigne gotov rad, a istovremeno vam dati detaljne instrukcije kako da uplatite iznos na njihov žiro-račun, a potom skenirate i pošaljete uplatnicu.

Pročešljate li malo po sajtovima ovih samoprozvanih agencija za pisanje radova, zaključićete da, iako ih ima puno, sliče jedan drugom kao jaje jajetu. Po količini licemerja, prednjači adresa maturski.com: „Projekat maturski.com je nastao aprila 2004. godine sa željom da već gotove maturske radove ponudi maturantima i tako im znatno olakša posao oko maturskog rada, pružajući im neophodne informacije, a veću pažnju usmere na polaganje prijemnog ispita.“ Zanimljivo je da su dotični našli za shodno da za svoju nemoralnu rabotu upotrebe reč projekat. Kažu, između ostalog, kako im nije cilj da se gotovi radovi predaju profesorima, već da oni služe kao pomoć za izradu samostalnog rada. Ako su toliko pažljivi i plemeniti u svojim namerama, pitam se, zašto naplaćuju „uslugu“?

Ništa simpatičnije nisu ni njihove kolege sa sajta maturskiradovi.net: „Ovaj sajt služi da pomogne srednjoškolcima, studentima i svima ostalima da napišu svoje maturske, seminarske i diplomske radove. Naš cilj je da pomognemo svim autorima koji nemaju vremena da sami urade radove tako sto ćemo im ponuditi neophodne radove po povoljnim cenama. Svi radovi su otkucani u .doc fajlu (MS-Word) i kvalitetno su uradjeni. Mi cenimo Vaše vreme.“ Zaista su otišli predaleko u svojim naklapanjima. NEMAJU VREMENA? Na čega to student ili srednjoškolac treba da potroši svoje vreme? Sekcija puškice najbolje svedoči o njihovoj časti i poštenju. Slogan još više uznemirava: „Maturskiradovi.net - Vaš oslonac za lakše školovanje“. Kao da je školovanje samo sebi svrha, kao da ocene, diplome i radovi postoje isključivo sebe radi. Šta uopšte znači – lakše školovanje? Izgleda džaba ona poslovica – bez muke nema nauke...

Kad sam već kod zastrašujućih slogana, još više boli ono što se može videti na adresi seminarski.net. Naime, vlasnici ovog sajta kupovinu gotovih radova identifikuju kao „alat za stvaranje bolje budućnosti“! Sramotno, skandalozno i krajnje zabrinjavajuće.

Originalnost se takođe može kupiti (na sajtu seminarskiradovi.net): „Pri izradi novih radova klijentu garantujemo kvalitet i originalnost, poštujući medjusobni dogovor i rokove izrade.“ A evo kako iščašena pamet objašnjava ceo fenomen: „Seminarski radovi postali su neizostavni deo svakog ispita na višim školama i fakultetima. Sa povećanom tražnjom za radovima javila se potreba za razvojem njihovog sadržaja i na internetu.“

Postavljanje pitanja vraća nas na početak. Ne, rešenje nije u zabranama, sankcijama, oduzimanjima, zaplenama, zatvaranjima onih koji nude gotove radove... Umesto delovanja na posledicu, treba tretirati uzrok problema. Rešenje ne može biti nametnuto od gore, ono mora nići odozdo. Naravno, to ne znači da ne treba preduzeti mere protiv ovih prodavaca laži. Pretvaranje diplomskih radova u robu samo po sebi je dovoljan prestup. Tužno je što društvo nije dirnuto ovim skrnavljenjem istinske svetinje – znanja i obrazovanja. Ipak, ostaje nada da je evolucija opšte svesti i razuma – pitanje vremena.

Početak

2009-09-12T19:48:00.009+02:00

Slobodne misli

Presecam vrpcu, i stoga je red ovo da napišem, zato što znam da će se uvek naći neko ko će da pita – zašto? Odgovor je jednostavan. Želja da se kaže. Potreba da se stvara. Nastojanje da se ne bude samo nemi posmatrač. Lakše je...

Kada sam već zakoračio na pozornicu, ne mogu i ne želim da postavljam sebi ograničenja u pogledu sadržine koja će ispunjavati ove stranice i forme koja će je uobličiti. Razmišljao sam o tome, i već sam video sliku gde parcelišem sopstveni mozak, zakucavam stubove i podižem ogradu između različitih delova svog skromnog saznanja. A želja mi je da postignem upravo suprotno. Umesto da svoj um upregnem i ukalupim, dozvoljavam mu jedino i najveće zadovoljstvo – potpunu slobodu. Neka se kreće, ako treba, mimo svih formula i šablona, bez kompromisa i kolebljivosti. Kroz priče i kritike, tekstove ozbiljne i šaljive, stvarne i izmišljene, kratke i dugačke, lične i bezlične...

Jedan jedini put, naime – ne postoji. A sloboda uvek sa sobom nosi odgovornost.