S one strane Bolonje

Kad forma zamaskira suštinu 

Tržišni način razmišljanja brzo je uzeo primat u svim sferama našeg društva. Tako su se čak i univerzitetski profesori, uključujući i one koji su do juče obarali na Marksovim citatima, naglo probudili iz dogmatskog dremeža. Zaboravivši na lekcije o prvobitnoj akumulaciji kapitala, ubrzo su počeli da shvataju kako je i od visokog obrazovanja moguće napraviti unosan biznis. Nevoljni i nesposobni da se udube u razumevanje osnovnih principa Bolonjske deklaracije, usput su pokupili njene najgore elemente, ukrstivši ih sa još gorim osobinama zatečenog sistema. Dobri stari, nedostacima bremeniti sistem nevešto je ušminkan i preobučen u novo, bolonjsko ruho. 

Kada su pare i plaćanje u pitanju, naši fakulteti savršeno su usklađeni sa Bolonjom. Takođe, u rekordnom roku uspešno smo implementirali sve elemente fah-idiotizma i duhovnog sakaćenja, poput striktnog ograničavanja broja stranica i ostalih više štetnih nego korisnih formalnih bezvezarija. Kada se, s druge strane, radi o standardima studiranja, načinu učenja i svemu ostalom suštinski bitnom, još uvek se nalazimo u procesima tranzicije, stabilizacije, usklađivanja i prilagođavanja, čije trajanje tradicionalno ima tendenciju da teži ka beskonačnosti. Svi studijski programi su akreditovani, sve upisne kvote premašene. Državni fakulteti mogu u potpunosti da se pouzdaju u svoj monopolski položaj, okrećući se onome što je profitabilno. Sabijanje i racionalizacija gradiva na domaćim univerzitetima tako dobijaju paralelu u vidu sabijanja studenata u krcatim amfiteatrima. Koliko u takvim uslovima kvantitet dominira nad kvalitetom, suvišno je napominjati.

Udovoljavanje šablonima ostavlja puno praznog prostora koji valja ispuniti. Ponekad mi se zaista čini da se sve se vrti oko isprazne forme. Bitno je da postoje neka predavanja, da studenti nešto uče, polažu neke ispite i dobijaju ocene. Šta se i kako zapravo radi unutar fakultetskih zgrada od manje je važnosti, dokle god postoji privid obrazovne institucije. Ekonomski fakultet Subotica, primera radi, opredelio se za sistem 3+2 (osnovne studije traju tri godine, master dve). Na pomenutom masteru, koji bi trebalo da predstavlja viši nivo studija, svedok sam prilično bizarnih pojava. Naime, masovno se ponavljaju predmeti sa osnovnih studija. Bukvalno. Tako student smera Finansije, bankarstvo i osiguranje u drugoj godini osnovnih studija sluša predmet Osiguranje, dok ga na drugoj godini mastera čeka isti ispit, neznatno izmenjenog naziva – Rizici i osiguranje. To znači da će ponovo kod istog profesora pohađati ista predavanja, „utvrđivati gradivo“ iz istog udžbenika, te na kraju po drugi put polagati ispit koji je ranije već položio. Slično tome, predmeti Menadžment fiskalnih finansija, Poreski sistem i politika, te drugi deo gradiva iz Finansija razlikuju se samo po imenu, budući da se više od 50 odsto materije podudara. Ni na ostalim studijskim programima stanje nije mnogo drugačije, s tom razlikom što pojedini profesori samo prepišu ocenu koja je ostvarena na osnovnim studijama. 

Slučaj repetitio est mater studiorum možda je jedan od grotesknijih, ali svakako nije usamljen. Zanimljiva je i situacija sa izbornim predmetima. Pored obaveznih predmeta, naime, Bolonjski proces predviđa i izborne kurseve, koje student bira prema sopstvenim afinitetima. Ipak, taj izbor nije uvek onakav kakav bi trebao biti. Desiće vam se, recimo, ako ste student pomenutog Fakulteta, da treba popuniti anketu, te se opredeliti za dva izborna predmeta. Od dva ponuđena. U najvećem broju slučajeva, ovi će predmeti biti određeni unapred, tako da naziv „izborni“ gubi svaki smisao. Svečano uramljeno Uverenje o akreditaciji, a bogami ni džinovski svetionik u holu, nisu od velike pomoći. Birokrate su, nažalost, ponovo trijumfovale.

Studentima, s druge strane, ne pada na pamet da dignu glas protiv ovakvih i drugih sličnih pojava. Zahvaćeni opštom apatijom, opterećeni vlastitim egzistencijalnim problemima, oni ćute i trpe, nadajući se što bržem završetku studija i zaposlenju, koje će im omogućiti toliko željenu ekonomsku samostalnost. Student je uplašen. On ne želi javno da izrazi nezadovoljstvo načinom studiranja na svom fakultetu, ne priča o pretrpanim amfiteatrima i nehumanim uslovima za rad, ne pokušava da se pobuni protiv varanja na ispitima. Ne, on smatra da će u slučaju da se o takvim problemima progovori njegova diploma biti degradirana. Očigledno pogođen samo materijalnom stranom priče, zadovoljan oskudnim, zastarelim i neprimenjivim znanjima koje mu rudimentarni sistem nudi, prosečan student pobuniće se samo protiv onih problema koji ga direktno udaraju po džepu.

A mukom stečena, školarinom i vremenom plaćena, dragocena, nedegradirana diploma od njega neće napraviti ništa drugo nego površnog fah-idiota; i to prilično lošeg, duhovno siromašnog fah-idiota koji zna samo svoju profesiju, ali zahvaljujući kvalitetu stečenog obrazovanja, zna je mnogo slabije od svojih evropskih kolega. To je ujedno i osnovna razlika između prave i kvazi-Bolonje. Loša kopija sistema koji je originalno osmišljen kako bi što pre osposobio pojedinca za obavljanje striktno određene uloge u zahuktaloj ekonomskoj mašineriji, primenjen na zakržljalu i opustošenu domaću privredu rezultiraće hiperprodukcijom priučenih „stručnjaka“ i samo povećati pritisak na tržište rada i nezaposlenost.

Nema sumnje da je sadašnja politika fakulteta, koju karakteriše dominacija kvantiteta nad kvalitetom, pogubna i neodrživa na dugi rok. Što se, pak, rezultata i postignuća Bolonjskog procesa tiče, oni će u budućnosti biti više nego očigledni. Pri tome svakako ne mislim na klasična, birokratska merila. Podaci o prolaznosti sami po sebi ne govore ništa. Npr., da li je loša prolaznost posledica lenjosti studenata, težine gradiva, neprimerenog načina testiranja, nesposobnosti profesora da prenesu znanje ili nečeg desetog? Slično važi i za vreme studiranja. Ne može skraćenje trajanja studija samo sebi da bude cilj. U privredi i društvu najočiglednije se vide rezultati obrazovnog sistema, baš kao što društvo i privreda vrše uticaj na obrazovanje. To je povratni proces i jedino pravo merilo.