Visoko obrazovanje u procesu globalizacije

Kritički pogled na savremenu univerzitetsku instituciju
*Rad napisan januara ove godine, u okviru predmeta Globalizacija na Ekonomskom fakultetu. 

Uvod

Poslednjih godina, termin globalizacija nailazi na široku upotrebu. Broj naslova akademske i popularne literature koji se bave ovom tematikom umnožava se geometrijskom progresijom. Uprkos tome, precizna definicija globalizacije ne postoji. Takva situacija mahom je posledica složenosti, osetljivosti i višeznačnosti samog pojma, koji se opire egzaktnom određenju, ali i živosti problematike, koja uporno izmiče teoretskom zahvatanju. Radi se o dugotrajnom i višeslojnom procesu, krajnje neizvesnih konačnih ishoda; fenomenu prisno vezanom za modernost.

U akademski rečnik globalizacija je prevashodno ušla sa ciljem da se naglasi kako je krajem dvadesetog veka svet zakoračio u posve novu epohu; period obeležen intenzivnim promenama, deteritorijalizacijom i ubrzavanjem društvenih delatnosti. Postmoderni svet (Bauman), svet pozne modernosti (Gidens) ili svet druge modernosti (Bek) ne možemo pojmiti odvojeno od globalizacije, kao planetarnog procesa stvaranja sve gušće mreže ekonomske, tehnološke, političke i kulturne povezanosti najudaljenijih geografskih područja, pri čemu multiplikovanje sličnih modela na sve široj društvenoj osnovi postaje obeležje savremenog doba. Reč je prevashodno o modelima potrošačke i medijske kulture, globalnih rizika, konformizma, izgradnje identiteta i sl.

Raste broj pokušaja da se pri tumačenju globalizacije naglasi kompleksnost preplitanja mnogostrukih impulsa. Ma koliko sprektar globalizacije bio širok, postoji jedna dimenzija ovog procesa kojoj su sve ostale podređene. Ona je, dakako, ekonomske prirode; tiče se univerzalizacije kapitalizma, te otvorenog tržišta kao nezaustavljive sile i prvog razloga, čijim je zahtevima potčinjen svaki vid društvenog života. Istina je, odakle god da krenemo, nužno ćemo se dotaći tržišta, no globalizacija kao takva ne može se u celini izjednačavati sa ekonomskom realnošću. Prvom pokretaču promena, međutim, moramo pridati odgovarajući značaj. Kako ne bismo zapali u redukcionizam, od presudne je važnosti da i posledice ne budu interpretirane u istom svetlu. Uzroci su, prema tome, dominantno ekonomski, a implikacije mnogo šire prirode. Savremeno svetsko društvo izgrađeno je na ekonomskim temeljima, i tek odatle proizilaze svi njegovi dalji preobražaji.

Uistinu, nijedno područje stvarnosti nije pošteđeno uticaja opšteprožimajuće logike tržišta, pa tako ni visoko školstvo. U obrazovnoj sferi, naime, deluju isti principi i zahtevi, samo u nešto izmenjenom obliku. Pretvarajući univerzitete u preduzeća, podređujući ih zakonima ponude i tražnje, ekonomska dimenzija globalizacije presudno utiče na akademske institucije. Od osamdesetih godina naovamo, tržište je postalo dominantna sila, zarobljavajući univerzitet, dok društvo i država igraju sporedne uloge. Ispitivanje odnosa globalizacije i visokog obrazovanja stoga iziskuje podrobniju analizu ovih pojava.

Menja li globalizacija suštinu visokog obrazovanja? Koja je uloga univerziteta u današnjem svetu? Zadire li tržište u autonomiju obrazovnih sistema i institucija? Ima li na univerzitetu mesta za vrednosti koje se ne izražavaju u novcu? Doprinosi li upotreba Interneta unapređenju kvaliteta i pristupa obrazovanju? Uvlači li globalizacija konzumerizam u polje obrazovanja? Prisustvujemo li nastajanju ekonomije visokokvalifikovanih ili fah-idiotiziranih? Da li humanistički ciljevi obrazovanja treba da budu potčinjeni ekonomskoj mašineriji i tržištu rada? Ovaj rad pokušava da ponudi odgovore na neka od navedenih pitanja.

Sokratom protiv statusa quo

Peckanje odstranjenog

Brzo, lako, jeftino... Užasna je postala ova buka. Sve same galamdžije, i svaki se trudi da bude glasniji od drugih. Uporno vrište i dernjaju se, dok ostali prihvataju njihovo kreštanje i uživaju u njegovom podražavanju. Kao da opšta galama može zamaskirati ustajalu baru u kojoj se valjaju. Nije blato toliko strašno, već što je sve isto blato! U toj kaljuzi ni drvo ne mogu zasaditi kako valja; sve su im se krošnje sasušile.

Nigde nikoga sem klovnova i lakrdijaša; po ramenu tapšu jedni druge. Svi se prasići hrane iz istog valova; na cirkuske splačine najslađe se oblizuju. Svoje postupke i svoju svest prepustili su gomili. Niko ne trči, živi pesak guta one koji se koprcaju. Nema ni letenja – krila valja kriti, ne bi li bila potkresana. Sve što se kreće sporo puzi i gamiže, ostavljajući sluzav trag. Sve što strči, biva posečeno; što se usudi da odudara, čvrsto natrag zakucano. Pregaženo đonovima miliona, robova podešavanja i podražavanja. Mali životi dolaze upakovani, sa istim uputstvom za upotrebu. Mišljenja, kao i odela, kupuju se gotova.

„Šta tražiš ovde, starče bistrooki? Da nećeš možda neku drugačiju veru da propovedaš? Da truješ našu zdravu mladež?“

Oh, da li je moguće? Rulja je zaurlala glasnije, horski! Protiv koga svetina tako složno pljuje i bljuje? Ko još može pokrenuti lavež pobesnelih pasa? Ko se uzdiže tako visoko da protiv sebe uvek ujedinjuje sav ološ? Taj je pravi! Taj još može porađati znanje iz umova nerazvijenih!

Gle, bez pretvaranja svakome sipa istinu u lice. Uvek priča i radi samo ono što misli. Do simpatija većine najmanje mu je stalo. Kritikuje sasvim lako i prirodno, bez dlake na jeziku. Tera ljude da razmišljaju. Zahteva od njih da imaju svoje mišljenje.  Uistinu, nije teško prepoznati Sokrata.

Identitet ekonomije

Između fizike i filozofije

U savremenoj ekonomskoj nauci dominira stav da je „čista ekonomija“ ideal kome treba težiti. Ekonomija nastoji da bude egzaktna, nalik prirodnim naukama. Takva znanost bila bi uzdržana od bilo kakvih vrednosnih sudova i očišćena od (inače štetnih i suvišnih) uticaja neekonomskih disciplina kao što su etika, filozofija i politika. Živeći u nadi da je sa matematičkom preciznošću moguće ući u trag ekonomskim fenomenima, ekonomisti teže svoju nauku da odrede po modelu zakonitosti koje vladaju u prirodi. Nije teško shvatiti da ovakav opis odgovara onome što se u ekonomskom učenju inače označava kao pozitivizam. Takav pristup, nasuprot normativnom, utemeljen je na činjenicama i ograničen isključivo na identifikovanje i izučavanje ekonomskih pojava, procesa, veza i odnosa. Drugim rečima, analizira se ono što jeste, a ne i ono što bi trebalo da bude. Normativizam se, pak, ne zaustavlja samo na posmatranju postojećeg, već poseže i za promenama privredne strukture, predlažući pravce delovanja, a sve u svrhu postizanja najboljih rezultata.