17. februar

Mladost, Zmaj, plamen, kiša, bespovrat

Sasvim nebitan dan u jednom nevažnom gradu. Glavna ulica beznačajne varoši. Neznatno relevantne vremenske prilike. Košava nedovoljno jaka da provetri učmalost šorova, oduva usmrđenost međ’ stanovništvom. Kiša, opet, suviše stidljivo sipila da bi otčepila zagušenja i sprala talog sa sokaka neautentične naseobine. 

Tamo su se, dakle, na centralnom trgu tog levog grada, okupili oko podneva. Grupa onesvešćenih juvenilnih jedinki, njih stotinak. Crnim plaštom zaogrnuti, na potpuno konfuzan način zavedeni, nasumično ispreturani. Teških očiju, naslepo su umarširali; ružnih gubica kapuljačama sakrivenih, živih pokreta dlanova i prstiju, potpuno stihijski se oglašavajući. Pozivali su na nasilje, ubistvo. Potpuno intuitivno, prirodno – štaviše, urođeno – hteli su u crkvu. Sasvim slučajno, policija je štrajkovala. 

Nedaleko od njih, jedva stotinu metara daleko, u najznamenitijoj ulici tog nezapaženog mesta, ulici koja nosi ime i nadimak pesnika, drugi je skup stajao u krugu. Nosili su cveće. Sećali se. Plakali. Skrhani od tuge, očiju uništenih od muke i gorčine. Zauvek opečeni talasima plamena, potpuno besmislenog požara koji je mlade živote izgoreo u bespovrat, verovatno nisu bili u stanju da čuju šta su vikali oni preko; neznatno mlađi, naizgled živahniji. Nekako lavirintski, možda čak i postiđeno, prvi su se razišli brzo.

Slučajni prolaznik gledao je skupine ljudi, posmatrao dva okupljanja. Posve nevezano, napreskok, setio se pesme – istog pesnika čiji spomenik krasi najviđeniju gradsku ulicu, u kojoj se nalazi trećerazredni kafić, u kome su se jedne noći zatekli mladići i devojke, čije je živote bez ikakvog obrazloženja progutao plamen, čiji su se najbliži tri godine kasnije na mestu nesreće okupili, čije je vreme okupljanja i tragedije koincidiralo sa nekim drugim, potpuno bizarnim skupom, čija je sumanutost prevazilazila zanemarljivost nezanimljive varoši. Gazeći barice, prolaznik je posmatrao kišnicu kako otiče niz odvode. U sebi je recitovao čika Jovinu pesmicu, s razlogom dobro čuvanu; retko spominjani izliv tog poznatog rapsoda. Recitujući stihove, prolaznik je dugo lutao, no naslova pesmuljka nikako se nije mogao setiti. Kao da je ostao zaturen, zajedno sa pesmom, čekajući dan, šetača i kišu, koji će se na nju pozvati:

Kad se šetam Novim Sadom,

Gajim nade ne baš male,

Gledeć’ kako ulicama kopaju kanale.

Kopajte ih, vredni ljudi,

— Valjda jošte kasno nije —

Nek odjure ispod zemlje

Sve kaljuge i pomije.

Kopajte ih, vredni ljudi,

Nek se gnjili brlog suši

Nek oteče do sto vraga

Sve što smrdi, sve što guši.

Neka beži mulj iz vrta,

Nek se splače ljig sa krova,

Nek se kida pištevina

Sa ulica, iz domova.

Kopajte ih, vredni ljudi,

Te provode, te kanale,

Uz drvorede, uz kolibe,

Uz vajate i salaše.

Zidajte ih, vredni ljudi,

Na široko, na visoko,

Da ne zapne bljušt na putu

U Dunavu, u duboko.

Nek nestane razna gada

Iz mog milog Novog Sada,

Neka bude svet’o, mio,

— Kao što je negda bio.

Đačko igralište – prva godina nove ere

Prokletstvo vaterpoliste

Što budala jednom upropasti, ni hiljadu pametnih popraviti ne može. Priseo je Limancima i ostalim sugrađanima, u dokone sate loptanju sklonim, dan kada su se političke svinje nameračile na Đačko igralište. Sve je počelo prošlog leta, uoči juniorskog prvenstva u atletici, kada su se pomenuti indijanci iz kožnih fotelja (koji sebe vole da nazivaju gradskim ocima) primili lukrativne dužnosti da delu zapuštenog sportskog kompleksa udahnu novi sjaj.

Raspolutili su direktori ZIG-a istoriju našeg dragog igrališta na dve epohe – onu pre i posle njihovog poduhvata; svečanim otvaranjem oplemenjenog renoviranja. Samohvale i promocije, dabome, nikada nije nedostajalo; performans je, uprkos bljutavosti i svem lošem ukusu, odveć proročki podario najavu onoga što nas, sportiste i rekreativce, očekuje. Đani, Savo, Batica i ostali ljigavci iz svite očigledno nisu prijali skromnoj zemljici, nenaviknutoj na takve veličine. Pokazalo se, nažalost, doslovce istinitim – gde oni udaraju, tu trava više ne raste.

Uspon, pad i propast novosadske odbojke

OK Vojvodina od ponosa do stida

Čudan je bio osećaj tog četvrtka uveče, kada su vandali izvršili invaziju na naše posrnulo odbojkaško kraljevstvo. Bila je to prava pravcata (i posve neočekivana) najezda. Svašta sam video i doživeo na sportskim priredbama u našem gradu, ali zaista se nisam nadao da ću se tog 23. aprila 2009. godine naći među onima koji behu prinuđeni da beže pred navalom protuva i divljaka.

Na početku utakmice, Velika dvorana Spensa bila je neobećavajuće prazna. Skupilo se tek nešto više od hiljadu i po prilično nezainteresovanih Novosađana. Niko od njih nije mogao pretpostaviti da će ista ta sala u narednih sat vremena biti poprište nazapamćenih scena tuče, jurnjave i meteža. Dvadesetak minimalno opremljenih policajaca i tuce redara nisu delovali nimalo srećno kada je broj gostujućih „navijača“ naglo počeo da se povećava. Čim su odjeknule eksplozije prvih petardi, moglo se naslutiti da će te večeri obezbeđenje svoju platu zaraditi mnogo teže nego inače. Nezvani gosti iz Kragujevca najpre su uspeli da nadglasaju ostatak publike i u dvorani naprave skroz domaćinsku atmosferu, da bi potom izazvali prekid. Dok je poveća grupa razularenih huligana hvatala zalet jurišajući prema susednoj tribini, zaista je bilo neobično teško verovati sopstvenim očima.

Ulični pišači...

... i ostali zagađivači životnog prostora  

Pre otprilike mesec dana završen je Festival uličnih svirača, deveti po redu. Što se tiče uličnih pišača, njihova je sezona otvorena tokom čitave godine. Odavno već nije sramota mokriti u javnosti, na otvorenom gradskom prostoru. Razloga za slavlje nikada ne manjka, puno se popije. Ko bi još odoleo izazovu da, pod okriljem noći, zalije fasadu, prolaz ili hodnik neke zgrade? A zašto da ne i u sred bela dana? Teško je odupreti se instinktu. Stida, svakako, nema. Dosegli smo najvišu razinu slobode izražavanja i emancipacije (od kulturnih i civilizacijskih normi) – opšte pravo na pražnjenje bešike. Čin slobodnog uriniranja široko je prihvaćen, kao sasvim legitiman vid razonode i sportskih aktivnosti. Otkako su reklame za pivo preplavile etar, usađujući u svest konzumenta natprirodne predstave o ovoj tečnosti, čini se da je produbljena i uzročno-posledična veza pivo-pišanje. A pošto su pivo i fudbal dva nerazdvojna pojma, onda je sasvim prirodno da stadion najviše zaudara na mokraću.

Kada se miris Ravnice pretvori u smrad predgrađa

U potrazi za izgubljenim 

U poslednjem trenutku pojavio se i ON, glavom i bradom. Drugi deo spektakla mogao je, dakle, da počne. Pre toga, mnogobrojna publika (mahom limanska) bila je počašćena sentimentalnim govorom koji je održao jedan od istaknutijih poglavica lokalnog političkog plemena. Teško je, međutim, taj simpatični gospodin mogao biti svestan koliko prazno odzvanjaju birane reči kojima je sa toliko entuzijazma govorio o duhu Novog Sada i njegovom neraskidivom povezanošću sa Đačkim igralištem.

Pošto je Natašin Mini Moris na cvetiće parkirao nasred friško pokošenog travnjaka, vaterpolista je požurio do terena, istovremeno navlačeći dres što mu je neko od organizatora usput ćušnuo u ruku. Poput kakvog stripskog super-heroja zatim je otišao do centra, gde je uz ovacije svih prisutnih njegov udarac lopte označio početak nove ere novosadskog igrališta. Proveo je u terenu sledećih desetak minuta, dao izjavu za televiziju, da bi potom trijumfalno zbrisao, verovatno žureći da svojim dobročinstvom uveliča još neku manifestaciju estradno-umetničkog karaktera. Savo i Đani (vrh brate!) tada su mogli, uz pomoć svojih saigrača iz „Neoinvest zvezda“ (i sponzore i super-starove mi imamo) da krenu u prijateljsko odmeravanje snaga sa momcima iz „Indeksa“, i (kasnije će se ispostaviti) napune mrežu novosadskih plavo-belih.

Vaterpolista, dakako, kao ni dvojica penzionisanih fudbalera, sa pomenutim igralištem novosadskih đaka i studenata nemaju nikakvih dodirnih tačaka, a to im je verovatno bio prvi put da su se našli na tom komadu zemlje. Da li zbog stalne potrebe ovih klovnova da hrane svoju sujetu, ruralno-vašarskog mentaliteta organizatora ili nečeg trećeg, tek valja primetiti kako ni otvaranje jednog autentično novosadskog (još bliže – limanskog) kultnog mesta, stecišta lokalnog rekreativnog i univerzitetskog sporta, nije moglo da prođe bez prisustva ovih lakrdijaša i njihovog kičastog performansa. Velika je glad za spektaklima i feštama u našoj duhom i fensi celebrity-ima siromašnoj varoši. Mi Novosađani kanda smo u ozbiljnom deficitu po pitanju ovih stavki, te smo prinuđeni da ih u velikim količinama uvozimo – iz prestonice (lošeg ukusa). O, znam da svi naši idoli stanuju s one strane Save i Dunava, i da treba da ih sledimo. Čuo sam na televiziji.