Identitet ekonomije

Između fizike i filozofije

U savremenoj ekonomskoj nauci dominira stav da je „čista ekonomija“ ideal kome treba težiti. Ekonomija nastoji da bude egzaktna, nalik prirodnim naukama. Takva znanost bila bi uzdržana od bilo kakvih vrednosnih sudova i očišćena od (inače štetnih i suvišnih) uticaja neekonomskih disciplina kao što su etika, filozofija i politika. Živeći u nadi da je sa matematičkom preciznošću moguće ući u trag ekonomskim fenomenima, ekonomisti teže svoju nauku da odrede po modelu zakonitosti koje vladaju u prirodi. Nije teško shvatiti da ovakav opis odgovara onome što se u ekonomskom učenju inače označava kao pozitivizam. Takav pristup, nasuprot normativnom, utemeljen je na činjenicama i ograničen isključivo na identifikovanje i izučavanje ekonomskih pojava, procesa, veza i odnosa. Drugim rečima, analizira se ono što jeste, a ne i ono što bi trebalo da bude. Normativizam se, pak, ne zaustavlja samo na posmatranju postojećeg, već poseže i za promenama privredne strukture, predlažući pravce delovanja, a sve u svrhu postizanja najboljih rezultata.

U izučavanje ekonomskih fenomena u poslednje vreme uključuju se čak i fizičari, trudeći se da principe i metode iz ove nauke primene na njihovo tumačenje. Ipak, čini se kako svi pokušaji da se „uhvate“ prirodni zakoni ekonomije za sada ostaju bez značajnijeg uspeha, tako da su ekonomisti još uvek nesposobni i da predvide, a kamoli spreče krize i potrese. No, kada je pristup zasnovan na netačnim aksiomima, ni konačan rezultat ne može biti manje razočaravajući. Naime, ma koliko se neki upinjali da ekonomiju približe prirodnim naukama, preovlađujuća misao i dalje insistira na krutim pretpostavkama dogmatičnog karaktera, na kojima čitav sistem počiva. Iako empirijska istraživanja nedvosmisleno ukazuju da tvrdnje poput onih o racionalnom ponašanju svih ekonomskih subjekata i savršeno efikasnom slobodnom tržištu jednostavno ne stoje, mainstream ekonomija još uvek nije spremna da ih se odrekne. Stoga je apsurdan svaki pokušaj primene metodologije prirodnih nauka bez prethodnog odbacivanja ovih pretpostavki.

Ima li nečeg u nama ili sve stoji negde izvan, u strogoj matematičkoj formi? Mnogi su u poslednje vreme postali nesigurni, ali ekonomija je oduvek bila, jeste i ostaće zauvek društvena nauka. Čovek je njen jedini pravi aksiom. Kada više ne bude čoveka, iščeznuće i ekonomija, baš kao što se sa njim i rodila. Zakoni prirode, s druge strane, ostaju večni i nezavisni. Tačnije, u prirodi postoje samo nužnosti. Ljudi su nemoćni da promene prirodne sile. Suočeni s njima, prinuđeni su da se pokoravaju. Najviše što mogu da urade jeste da ih spoznaju i koriste. Zato se kod prirodnih nauka pozitivistički pristup nameće sam od sebe, kao jedina mogućnost. Situacija je potpuno drugačija kada je u pitanju ekonomija. Radi se o izvorno veštačkoj formaciji, koju je stvorio čovek. Sve što u njoj postoji čovekov je izum – od novca, preko tržišta i berzi, do države sa svim njenim organima i institucijama. U ekonomiji, granice postavljamo sami. Stoga je sasvim moguće (čak i poželjno) pristupiti promenama i stvaranju novog (u cilju prevladavanja postojećeg ili pak s nekom drugom svrhom). Pozitivizam jednostavno previđa činjenicu da determinizam kakav je prisutan kod delovanja sile gravitacije, brzine svetlosti ili interakcije između atoma, kada je u pitanju ljudska ekonomska aktivnost ne postoji.

Nema konstanti u ljudskom delovanju. Ono je nerazumno, nepredvidivo, vođeno različitim motivima i vezano za uvek prisutnu neizvesnost u pogledu budućih događaja. U procesu u kojem stihijnost, subjektivizam i greške redovno kidaju mrežu uzročno-posledičnih odnosa, svaki pokušaj kvantifikovanja unapred je osuđen na neuspeh. Zato ekonomija nikada ne može biti egzaktna nauka. A da li je „čista ekonomija“ moguća i opravdana? Odgovor je negativan, iz prostog razloga što su sami zakoni ekonomije uvek već smešteni u širi društveni kontekst. Ukupnost ekonomskih odnosa u koje ljudi stupaju veoma je složena, zato što čovek deluje u zajednici koja je ne samo ekonomske, već i političke, pravne, te moralne prirode. Stoga ni ekonomija ne može biti mišljena potpuno samostalno.

Ipak, ključno pitanje uopšte se ne sastoji u tome treba li koristiti metode i dostignuća prirodnih nauka u ekonomiji, već na koji ih način treba koristiti. Zapravo, „čista ekonomija“ i pozitivizam kao njena metodološka paradigma čine podlogu koja je savršeno komplementarna sa laissez-faire zahtevima neoliberalizma. Svedena na merenje i premeravanje, lišena mogućnosti postavljanja pitanja i traženja odgovora, ekonomska nauka mimoići će suštinu. Odbacivanje političkog, moralnog i filozofskog „tereta“ čini legitimnim stanje u kome su ljudi zarad bogatstva spremni jedni druge da unište. Neka sve ide svojim tokom, u zajedničkom je interesu pustiti ekonomiju da se nesputano razvija. Poželjno je odustati od svake promene sistema. Kao da je ekonomija nešto o čemu kritička rasprava više nije moguća.

Može li čovečanstvo uopšte da kontroliše pravce sopstvenog društvenog i ekonomskog kretanja? Naravno da može; u suprotnom ljudi ne bi bili samosvesna stvaralačka bića. Slobodno tržište je divlje tržište. Osim što se ne može izmeriti, slobodna jurnjava egoističnih individua za profitom ne radi za opšte dobro. Iz istog razloga zbog kojeg doktrina koja ne pravi razliku između delovanja prirodnih sila i  ekonomske stvarnosti čoveka ne može kvantifikovati vlastite zakonitosti, iz istog tog razloga ne treba dozvoliti da ljudska ekonomska aktivnost bude nekontrolisana, lišena svake mere i granice. Matematika ne može biti od velike koristi u razumevanju takvog neobuzdanog delovanja, ali zato može pružiti značajnu pomoć da se ono reguliše. Zar pod izgovorom sputavanja razvoja (neregulisanog) tržišta treba sebi da uskratimo mogućnost promene, koja proizilazi iz autonomnog umnog delovanja ljudskog bića kao ekonomskog subjekta? 

Ako ekonomija predstavlja princip sveta onakvog kakav on zaista jeste i nije na njoj da razmatra kakav bi taj svet trebao biti, kako to da je upravo ona ta koja ga vodi i sebi potčinjava? U eri dominacije ekonomije nad ostalim regijama ljudskog života, u vremenu kada cilj opravdava sve osim sebe samog, ovo pitanje opterećuje više nego ikada ranije, postavljajući pred nas nove izazove. Ako radimo, gradimo i stvaramo s jednim jedinim ciljem, a taj cilj je loš, nije li onda sve što činimo pogrešno? Rešenje se krije u čoveku, i jedino iz njega može proizići. Baš zato što je svaki ekonomski problem društveni problem, ovakve dileme ekonomska nauka ne može razrešiti samostalno. Redukcionizam uvek vodi u krajnosti. Filozofiji, kao suprotnosti svake jednostranosti, stoga pripada posebno mesto u čitavom procesu. Ona mora uzeti aktivno učešće, kao svetionik i putokaz instrumentalno-kalkulativnom (raz)umu. Bez stalnog razgovora sa filozofijom, nemoguće je sklopiti potpunu sliku. Prečesto se potcenjuje i previđa suštinska povezanost ekonomije sa filozofijom. U svakom slučaju, stroga linija razgraničenja ne bi smela da postoji. Samo je tako moguće otkriti šta ekonomija zapravo znači, te utrti put ka višem razumevanju. U suprotnom, „praktično mišljenje ostaje bez orijentacije, (...) u nezbunjivoj odlučnosti na temelju totalne nesigurnosti“, kao što kaže V. Henis.