Kada se miris Ravnice pretvori u smrad predgrađa

U potrazi za izgubljenim 

U poslednjem trenutku pojavio se i ON, glavom i bradom. Drugi deo spektakla mogao je, dakle, da počne. Pre toga, mnogobrojna publika (mahom limanska) bila je počašćena sentimentalnim govorom koji je održao jedan od istaknutijih poglavica lokalnog političkog plemena. Teško je, međutim, taj simpatični gospodin mogao biti svestan koliko prazno odzvanjaju birane reči kojima je sa toliko entuzijazma govorio o duhu Novog Sada i njegovom neraskidivom povezanošću sa Đačkim igralištem.

Pošto je Natašin Mini Moris na cvetiće parkirao nasred friško pokošenog travnjaka, vaterpolista je požurio do terena, istovremeno navlačeći dres što mu je neko od organizatora usput ćušnuo u ruku. Poput kakvog stripskog super-heroja zatim je otišao do centra, gde je uz ovacije svih prisutnih njegov udarac lopte označio početak nove ere novosadskog igrališta. Proveo je u terenu sledećih desetak minuta, dao izjavu za televiziju, da bi potom trijumfalno zbrisao, verovatno žureći da svojim dobročinstvom uveliča još neku manifestaciju estradno-umetničkog karaktera. Savo i Đani (vrh brate!) tada su mogli, uz pomoć svojih saigrača iz „Neoinvest zvezda“ (i sponzore i super-starove mi imamo) da krenu u prijateljsko odmeravanje snaga sa momcima iz „Indeksa“, i (kasnije će se ispostaviti) napune mrežu novosadskih plavo-belih.

Vaterpolista, dakako, kao ni dvojica penzionisanih fudbalera, sa pomenutim igralištem novosadskih đaka i studenata nemaju nikakvih dodirnih tačaka, a to im je verovatno bio prvi put da su se našli na tom komadu zemlje. Da li zbog stalne potrebe ovih klovnova da hrane svoju sujetu, ruralno-vašarskog mentaliteta organizatora ili nečeg trećeg, tek valja primetiti kako ni otvaranje jednog autentično novosadskog (još bliže – limanskog) kultnog mesta, stecišta lokalnog rekreativnog i univerzitetskog sporta, nije moglo da prođe bez prisustva ovih lakrdijaša i njihovog kičastog performansa. Velika je glad za spektaklima i feštama u našoj duhom i fensi celebrity-ima siromašnoj varoši. Mi Novosađani kanda smo u ozbiljnom deficitu po pitanju ovih stavki, te smo prinuđeni da ih u velikim količinama uvozimo – iz prestonice (lošeg ukusa). O, znam da svi naši idoli stanuju s one strane Save i Dunava, i da treba da ih sledimo. Čuo sam na televiziji.

Čemu ovoliki uvod? Stvar je krajnje jednostavna. Grad raste i razvija se. Kao posledica uništenja, nesreće i propadanja, of course. Sada samo posmatram – urbanistički haos, prljavštinu, zagađenje, razbojništva, saobraćajne gužve... Na ulici, u vazduhu i među ljudima širi se smrad ustajalog duha. Široki bulevari postali su preuski. Sve se stislo. Komotnost koju samo bespregledna pitoma Ravnica pruža ustupila je mesto uskosti jedne kasabe. Škrti smo, ružni i bezobrazni. Rečnik džibera krči put do mozga. Sa štipaljkom na nosu, zatvorenih očiju i zapušenih ušiju – zar tako treba da koračam ulicama rodnog grada?

Nikad veći, a nikad manji – duhom siromašan Grad Novi Sad. Nije sav duh iščezao, pobegao. Ima ga još, samo je sakriven, gurnut u ćošak. Drži se po strani, postiđen, uplašen i uplakan. Mnogo štošta po čemu smo bili prepoznatljivi ugasilo se, naizgled tiho i neprimetno. Pamtiće se godina bez bioskopa. Muzeje ne vredi ni spominjati. Nema više kulta odbojke, punog Spensa. Reflektore na stadionu skinuli su jednog junskog dana pre 5 godina. Novi nikada nisu stigli. „Vojvodina“ kao domaćin igra u Beogradu. Nema više ni otvorenog klizališta na Sajmištu. Nema više... Predugačka je lista devastacije. Novi Sad danas u svemu liči na predgrađe prestonice, jadnu provincijsku četvrt bez sadržaja.

Red šopinga, red dokolice – toliko je šaren spektar duha našeg grada. Tržni centri i kafići... U njima sedimo, besposleni i bezidejni. Nismo zabrinuti. Exit je tu da nadomesti sve izgubljeno. Dinamična mlada ekipa vodiće brigu o duhu i imidžu našeg grada, hraniti nas kulturnim i umetničkim sadržajima. Ne samo tokom te četiri veličanstvene festivalske večeri, već i preostalih 361 dana u godini. Simbioza političkih svinja i tih „nekoliko ambicioznih i energičnih mladih ljudi“ (ništa manje ljigavih) prisvojiće i monopolisati sve. Od Futoga do Kaća, od Rumenke do Sremske Kamenice, raširićemo ogromnu cirkusku tendu. Zarad viših interesa, u svrhu prepoznatljivosti. Grad festival(a), rezervat za neiživljene. Veselje i razbibriga! Horde su postale naša stvarnost i naš identitet. Tako su nas naučili.

Za vratom osećam dahtanje krda. Izumrla je individua. Gadna se transformacija odvija na levoj obali Dunava. Kanda će Fruška gora i Tvrđava uskoro služiti kao jedini orijentir i pouzdan dokaz da se zapravo nalazim u svom rođenom gradu. Uzalud beše sav rad, uzalud beše 1748. Zar su presušili svi izvori u nama? Zar nemamo snage da ponovo budemo svoji? Gde su hrabri?