Ulični pišači...

... i ostali zagađivači životnog prostora  

Pre otprilike mesec dana završen je Festival uličnih svirača, deveti po redu. Što se tiče uličnih pišača, njihova je sezona otvorena tokom čitave godine. Odavno već nije sramota mokriti u javnosti, na otvorenom gradskom prostoru. Razloga za slavlje nikada ne manjka, puno se popije. Ko bi još odoleo izazovu da, pod okriljem noći, zalije fasadu, prolaz ili hodnik neke zgrade? A zašto da ne i u sred bela dana? Teško je odupreti se instinktu. Stida, svakako, nema. Dosegli smo najvišu razinu slobode izražavanja i emancipacije (od kulturnih i civilizacijskih normi) – opšte pravo na pražnjenje bešike. Čin slobodnog uriniranja široko je prihvaćen, kao sasvim legitiman vid razonode i sportskih aktivnosti. Otkako su reklame za pivo preplavile etar, usađujući u svest konzumenta natprirodne predstave o ovoj tečnosti, čini se da je produbljena i uzročno-posledična veza pivo-pišanje. A pošto su pivo i fudbal dva nerazdvojna pojma, onda je sasvim prirodno da stadion najviše zaudara na mokraću.

Univerzitetski kampus liči na smetlište. Za oplemenjavanje njegovog izgleda uvek su zadužene iste grupacije, samo su povodi različiti – Brucošijada, doček Nove godine, Summer party, Završna žurka... Propagandni materijal sa svih strana poziva na proslave i žurke (koje u svom imenu obavezno nose prefikse – No.1, najveća, najluđa, mega, ultra, super, grande). Poput kakve kožne bolesti, plakati dosađuju i ruže svaku slobodnu površinu. Oblepljene su ograde, drveće, saobraćajni znakovi, kante za smeće... Na brzinu i nevešto zalepljeni (uglavnom uz pomoć najobičnije lepljive trake), plakati neretko pootpadaju pod sopstvenom težinom. Flajeri su još gora napast po okolinu. Gajim duboki prezir prema tim papirićima. Osim što predstavljaju izrazito neučinkovito sredstvo propagande, prava su ekološka katastrofa. U rukama se ne zadrže duže od nekoliko sekundi. Uredni prolaznici ne prezaju da ih odbace gde stignu. Na vetru je, potom, da ih odnese i tamo gde ih ne stignu pobacati. Ko ovde boravi, pitam se – studenti ili svinje? Dok koračam smećem prekrivenim stazama, umirujem se rečima druga Tita: „Narodi koji imaju ovakvu omladinu, ne treba da brinu za svoju budućnost.“

Bacanje smeća gde se stigne prestalo je da bude loša navika. Ova se pojava učvrstila kao obrazac ponašanja. Pretočila se u silu gotovo geografskog karaktera, toliko upečatljivu da oblikuje čitave pejzaže. Još malo, pa će gomile i gomilice otpada dobiti svoja imena i biti ucrtane na kartama. Od smeća se ne može pobeći. Ono je postalo deo nas, nešto što je sraslo sa životnim prostorom. Čak i kada čistimo, ne činimo to iskreno – radi čistoće. No, ko danas čisti ono što je juče bacio, i hvali se time, neka se pripremi da sutra pokupi ono što je ostavio danas. To je tužna slika bolesnika koji u pelenama vidi lek protiv proliva. Povremeno čišćenje ne zaustavlja bacanje. Naprotiv, količina đubreta multiplikuje se geometrijskom progresijom. U ne tako dalekoj budućnosti, osvanuće dan kada će nas probuditi talasi sopstvenog brloga.

Kad zazimi i zaduva košava, spremno dočekujemo Božić i Novu godinu. Drveće momentalno biva okićeno i ukrašeno – plastičnim kesama! Ako se u tih par meseci zadesite u šetnji, bacite pogled uvis, prema krošnjama, u pokušaju da pronađete makar jednu bez ukrasa. Ko zna, možda će taj problem uskoro nestati, s obzirom na nemilosrdnu seču koja polako (ali sigurno) uništava ionako siromašan fond stabala. Pri svakom neimarskom poduhvatu, konstrukciji i renovaciji, drveće obavezno plaća svoju cenu – što ne može da beži, pa se našlo na putu. Neki su se sasvim ozbiljno pobunili protiv topola. „Treba to poseći!“, tim rečima objavljuju rat mrskom neprijatelju, proglašavajući drveće pretnjom za bezbednost. Drugi, opet, s proleća počnu da sline i kijaju, pa se u besu zbog svoje alergije obavezno okome na mace s topola. Ne vredi objašnjavati da nisu mace odgovorne za to prolećno crvenilo očiju, već polen drugih biljaka.

Štrand je i dalje najlepša plaža na Dunavu, ali je fini pesak od slabe vajde kada je reka prljava i zagađena. Spas od letnje žege valja potražiti na Fruškoj gori. Ali đavo ne spava – i šuma je zasuta smećem! „Slika nenagrđene prirode nastaje tek u nagrđivanju, kao njena suprotnost“, Adornova misao na bolan način otkriva svoju istinitost. Prvomajsko čoporovanje glavni je remetilački faktor kada je čistoća planine u pitanju, a od pre nekoliko godina valja računati na još jednu ekološku nevolju – Fruškogorski maraton. Narastajuća masovnost ovog događaja učinila je da se jedna relativno dobra ideja izrodi u svoju suprotnost. Umesto da taj dan proveden u prirodi ljudima bude razlog da još koji put u toku godine propešače istim stazama, dešava se obrnuto. Fruškogorski maraton postaje instant-proizvod koji zamenjuje sve godišnje odlaske na Frušku (sada sam, je li, to „odradio“). Istovremeni boravak desetine hiljada ljudi svojevrstan je šok za pitomu planinu. Tako Maraton postaje marš sejača smeća, od koga nisu pošteđeni ni zabačeni delovi šume. Dakako, ima ljudi koji posete Frušku goru i mimo zova opštenarodnih rituala. No, većina njih ne zna da se ponaša drugačije. Praktikuje se kodeks prvomajskog veselja, a on ne nalaže šetnju, već lenčarenje, uz neizbežan dodatak – roštilj, zaliven pivom. Dok pokušavam da se nadišem svežeg vazduha, ne bi li pročistio organizam od gradskog smoga, nos i pluća nimalo se ne raduju  kada ih, obično negde oko Venca ili Stražilova, zapljusnu reke gustog dima. Ko zna, možda sam kao mali preterao u gledanju crtanih filmova, ali za mene je piknik oduvek bio pojam izleta u prirodu. U svakom slučaju, siguran sam da bi se i Yogi Bear u našem Nacionalnom parku našao u čudu. Sirotan bi bio prinuđen iz korena da menja taktiku i navike u ishrani.

P.S. Najgorem vidu zagađenja – zatrovanosti medijskog prostora, pažnju ću posvetiti nekom drugom prilikom.