17. februar

Mladost, Zmaj, plamen, kiša, bespovrat

Sasvim nebitan dan u jednom nevažnom gradu. Glavna ulica beznačajne varoši. Neznatno relevantne vremenske prilike. Košava nedovoljno jaka da provetri učmalost šorova, oduva usmrđenost međ’ stanovništvom. Kiša, opet, suviše stidljivo sipila da bi otčepila zagušenja i sprala talog sa sokaka neautentične naseobine. 

Tamo su se, dakle, na centralnom trgu tog levog grada, okupili oko podneva. Grupa onesvešćenih juvenilnih jedinki, njih stotinak. Crnim plaštom zaogrnuti, na potpuno konfuzan način zavedeni, nasumično ispreturani. Teških očiju, naslepo su umarširali; ružnih gubica kapuljačama sakrivenih, živih pokreta dlanova i prstiju, potpuno stihijski se oglašavajući. Pozivali su na nasilje, ubistvo. Potpuno intuitivno, prirodno – štaviše, urođeno – hteli su u crkvu. Sasvim slučajno, policija je štrajkovala. 

Nedaleko od njih, jedva stotinu metara daleko, u najznamenitijoj ulici tog nezapaženog mesta, ulici koja nosi ime i nadimak pesnika, drugi je skup stajao u krugu. Nosili su cveće. Sećali se. Plakali. Skrhani od tuge, očiju uništenih od muke i gorčine. Zauvek opečeni talasima plamena, potpuno besmislenog požara koji je mlade živote izgoreo u bespovrat, verovatno nisu bili u stanju da čuju šta su vikali oni preko; neznatno mlađi, naizgled živahniji. Nekako lavirintski, možda čak i postiđeno, prvi su se razišli brzo.

Slučajni prolaznik gledao je skupine ljudi, posmatrao dva okupljanja. Posve nevezano, napreskok, setio se pesme – istog pesnika čiji spomenik krasi najviđeniju gradsku ulicu, u kojoj se nalazi trećerazredni kafić, u kome su se jedne noći zatekli mladići i devojke, čije je živote bez ikakvog obrazloženja progutao plamen, čiji su se najbliži tri godine kasnije na mestu nesreće okupili, čije je vreme okupljanja i tragedije koincidiralo sa nekim drugim, potpuno bizarnim skupom, čija je sumanutost prevazilazila zanemarljivost nezanimljive varoši. Gazeći barice, prolaznik je posmatrao kišnicu kako otiče niz odvode. U sebi je recitovao čika Jovinu pesmicu, s razlogom dobro čuvanu; retko spominjani izliv tog poznatog rapsoda. Recitujući stihove, prolaznik je dugo lutao, no naslova pesmuljka nikako se nije mogao setiti. Kao da je ostao zaturen, zajedno sa pesmom, čekajući dan, šetača i kišu, koji će se na nju pozvati:

Kad se šetam Novim Sadom,

Gajim nade ne baš male,

Gledeć’ kako ulicama kopaju kanale.

Kopajte ih, vredni ljudi,

— Valjda jošte kasno nije —

Nek odjure ispod zemlje

Sve kaljuge i pomije.

Kopajte ih, vredni ljudi,

Nek se gnjili brlog suši

Nek oteče do sto vraga

Sve što smrdi, sve što guši.

Neka beži mulj iz vrta,

Nek se splače ljig sa krova,

Nek se kida pištevina

Sa ulica, iz domova.

Kopajte ih, vredni ljudi,

Te provode, te kanale,

Uz drvorede, uz kolibe,

Uz vajate i salaše.

Zidajte ih, vredni ljudi,

Na široko, na visoko,

Da ne zapne bljušt na putu

U Dunavu, u duboko.

Nek nestane razna gada

Iz mog milog Novog Sada,

Neka bude svet’o, mio,

— Kao što je negda bio.