Kada se miris Ravnice pretvori u smrad predgrađa

U potrazi za izgubljenim 

U poslednjem trenutku pojavio se i ON, glavom i bradom. Drugi deo spektakla mogao je, dakle, da počne. Pre toga, mnogobrojna publika (mahom limanska) bila je počašćena sentimentalnim govorom koji je održao jedan od istaknutijih poglavica lokalnog političkog plemena. Teško je, međutim, taj simpatični gospodin mogao biti svestan koliko prazno odzvanjaju birane reči kojima je sa toliko entuzijazma govorio o duhu Novog Sada i njegovom neraskidivom povezanošću sa Đačkim igralištem.

Pošto je Natašin Mini Moris na cvetiće parkirao nasred friško pokošenog travnjaka, vaterpolista je požurio do terena, istovremeno navlačeći dres što mu je neko od organizatora usput ćušnuo u ruku. Poput kakvog stripskog super-heroja zatim je otišao do centra, gde je uz ovacije svih prisutnih njegov udarac lopte označio početak nove ere novosadskog igrališta. Proveo je u terenu sledećih desetak minuta, dao izjavu za televiziju, da bi potom trijumfalno zbrisao, verovatno žureći da svojim dobročinstvom uveliča još neku manifestaciju estradno-umetničkog karaktera. Savo i Đani (vrh brate!) tada su mogli, uz pomoć svojih saigrača iz „Neoinvest zvezda“ (i sponzore i super-starove mi imamo) da krenu u prijateljsko odmeravanje snaga sa momcima iz „Indeksa“, i (kasnije će se ispostaviti) napune mrežu novosadskih plavo-belih.

Vaterpolista, dakako, kao ni dvojica penzionisanih fudbalera, sa pomenutim igralištem novosadskih đaka i studenata nemaju nikakvih dodirnih tačaka, a to im je verovatno bio prvi put da su se našli na tom komadu zemlje. Da li zbog stalne potrebe ovih klovnova da hrane svoju sujetu, ruralno-vašarskog mentaliteta organizatora ili nečeg trećeg, tek valja primetiti kako ni otvaranje jednog autentično novosadskog (još bliže – limanskog) kultnog mesta, stecišta lokalnog rekreativnog i univerzitetskog sporta, nije moglo da prođe bez prisustva ovih lakrdijaša i njihovog kičastog performansa. Velika je glad za spektaklima i feštama u našoj duhom i fensi celebrity-ima siromašnoj varoši. Mi Novosađani kanda smo u ozbiljnom deficitu po pitanju ovih stavki, te smo prinuđeni da ih u velikim količinama uvozimo – iz prestonice (lošeg ukusa). O, znam da svi naši idoli stanuju s one strane Save i Dunava, i da treba da ih sledimo. Čuo sam na televiziji.

Kriza horizonta

Kako učimo i zašto nam se to obija o glavu 

„Panta rei“, rekao je Heraklit – sve protiče. Niče, pak, veli da ništa ne teče. Kad brvna i priručja premošćavaju rečni tok, a voda je zaleđena, sve miruje nepomično. Okovan snegom i ledom stoji i sistem (visokog) obrazovanja u Srbiji. Tužno, ali umesto da razvije misaoni aparat svršenog srednjoškolca, fakultet mladi mozak flašira i zamrzava, produkujući funkcionalno nepismenog zombi-studenta, koji zna vrlo malo, a i to što je naučio nesposoban je da upotrebi u rešavanju realnih problema. „Svi mi živimo pod istim nebom, ali imamo različite horizonte“, govorio je Konrad Adenauer. Na mestu gde gro nastavnog kadra više odgovara opisu srednjovekovnog sholastičara nego profesora 21. veka, vidno polje uistinu je suženo i zamućeno. Opor je ukus „Bolonje“ servirane u polupečenom stanju. Forma je ponovo zamaskirala suštinu, pa tako sada visoko obrazovanje košta više, ali je podjednako loše kao i ranije. Ah, zaista je teško zbaciti teret zaostavštine iz prošlosti. On, doduše, manje ima veze sa socijalizmom kao društvenim uređenjem, a mnogo više sa načinom razmišljanja koji proizilazi iz totalitarizma.

Zeleni Lošinj

Razglednica sa severnog Jadrana

Lepo je i korisno putovati. Tako možete stići do najrazličitijih mesta. Otkriti najneobičnije kutke planete. Biti svedok da postoje predeli za kakve niste mogli ni pretpostaviti. Zaista, moja mašta teško je to mogla zamisliti, ali sada znam da postoji i takvo ostrvo. A toliko je blizu. Uistinu, davno me neko mesto nije toliko očaralo i na prvi pogled osvojilo. I sada, kad god se prisetim Malog Lošinja, sve što oseća lepo u meni zatreperi, a pred oči za trenutak iskoči bajkovit prizor. Zavoleo sam taj zeleni otok od trenutka kada sam na njega zakoračio, a osećaj zadovoljstva rastao je u meni dok sam iznova otkrivao tajne i divote obilazeći sve njegove delove. Lošinj kao da me je ušuškao u svojoj lepoti i poslao u san iz koga se dugo nisam probudio, a u koji bih ponovo utonuo pri svakoj pomisli na ovo čudesno mesto.

  

Lošinj je šumoviti mali biser opasan kristalno čistim morem. Ostrvo pozlaćeno sunčevim sjajem, osveženo nežnim povetarcem i oplemenjeno miomirisima hiljada biljnih vrsta. Ovdašnja priroda u isto vreme uzbuđuje i odmara čula. Nestvarno savršena u svojoj umerenosti i izuzetnosti, u stanju je da iznova oduševljava i ostavlja bez daha. Mirnoća,  istovremeno toliko uzbuđujuća da očarava, prava je mera sklada i harmonije. Ničeg suviše, ničeg premalo. Uvek lepo, tako zdravo u svom dobrom ukusu. Uvek prijatno. Naprosto savršeno. Mesto za svakoga.
  

Lepotu koja krasi zeleno ostrvo nemoguće je do kraja dočarati rečima, pa ni slikom. Uvek će nedostajati ta karakteristična mirisna aroma, božanstvena mešavina borovine i svežeg morskog vazduha. Milovanje povetarca u šarenom hladu stoletnih krošnji. Golicanje borovih iglica i prijatno bockanje mramornih stena. Let divnih, gracioznih galebova pred zalasak Sunca... Blagotvorna klima, zbog koje je ovaj mali raj još 1892. godine proglašen lečilištem, deluje poput eliksira svežine.

  

No, ne završava se svo divljenje na onome što su izvajali bogovi. Čovek se potrudio da svoju aktivnost savršeno uskladi sa darom majke prirode. Gradići Mali i Veli Lošinj (od kojih je, ironije li, Mali zapravo veliki, a Veli je malen) svojim mediteranskim šarmom i izuzetnom estetikom samo upotpunjuju sklad čitavog ostrva. Od raskoši austro-ugarskih vila na Čikatu, dostojanstvenosti brojnih crkava, palate Fritzy i velelošinjske kule, preko ušuškanosti trgova, skromnosti ribarskog naselja Rovenska, do luksuza modernih hotela u Sunčanoj uvali. Vredni i pedantni, Lošinjani znaju da cene i čuvaju. Nove od starih kuća teško ćete razlikovati. Meštani ne odustaju od želje da budu najbolji, istrajni su i uspešni u svojoj nameri da im gradići plene istinskom lepotom najfinijeg što Jadran može da pruži. Dakako, gostima kakvi ovde dolaze nije preteško biti dobar domaćin. I to je nešto što treba znati (sa)čuvati.

  

Puno se još može pisati o zelenom otoku, ali ta će priča uvek ostati nedorečena. Ima nečeg mističnog u tim dugim stazama koje obavijaju stenovite obale i šaraju kroz šumu, u bezbrojnim uvalama, šaputanju talasa u tišini najskrivenije stene, crkvama oštrih ivica, dobrim delfinima koje nisam video... Dovoljno je samo sesti i posmatrati, uživati u veselom večernjem žagoru na trgu, uskim ulicama skliskih stepenica na čijem sam se uglačanom kamenu jednom okliznuo i pao, luci načičkanoj plovilima od ribarskih barki do egzotičnih jahti, simpatičnim meštanima, antičkom kipu Apoksiomena... Zbog svega toga, ovaj rajski kutak ostavlja otvoren poziv da mu se vratite. Do povratka, i ponovnog kušanja njegovog sjaja, ostaje mu posebno mesto – u mojim najlepšim snovima.

Pošto diplomski?

Znanje je na ceni

Trom i zakržljao kakav danas jeste, obrazovni sistem Srbije nosi sa sobom niz štetnih nuspojava, devijacija, po dubini svoje tragičnosti jedinstvenih fenomena. No, kada nešto što je u korenu loše decenijama biva prepušteno samo sebi, ni konačan ishod nije iznenađenje. Opšta bolest buja, širi se i zahvata sve čega se može dohvatiti. Zatrovana je svaka pora lošeg društva, pa tako i zarđala starudija koja se zvanično predstavlja kao obrazovni sistem. Na školama i fakultetima, među đacima, studentima i profesorima sve je manje imunih. Pošteni i dobronamerni posustaju i gube bitku protiv virusa koji stalno mutira, menjajući oblik, ali ne i suštinu. Ako ste i sami među onima koji ovde ne vide ništa čudno i na ovu i druge slične pojave gledate kao na normalne stvari koje se javljaju svuda i ne zavređuju posebnu pažnju, vreme je da vam saopštim da ste zaraženi.

Početak

Slobodne misli

Presecam vrpcu, i stoga je red ovo da napišem, zato što znam da će se uvek naći neko ko će da pita – zašto? Odgovor je jednostavan. Želja da se kaže. Potreba da se stvara. Nastojanje da se ne bude samo nemi posmatrač. Lakše je...

Kada sam već zakoračio na pozornicu, ne mogu i ne želim da postavljam sebi ograničenja u pogledu sadržine koja će ispunjavati ove stranice i forme koja će je uobličiti. Razmišljao sam o tome, i već sam video sliku gde parcelišem sopstveni mozak, zakucavam stubove i podižem ogradu između različitih delova svog skromnog saznanja. A želja mi je da postignem upravo suprotno. Umesto da svoj um upregnem i ukalupim, dozvoljavam mu jedino i najveće zadovoljstvo – potpunu slobodu. Neka se kreće, ako treba, mimo svih formula i šablona, bez kompromisa i kolebljivosti. Kroz priče i kritike, tekstove ozbiljne i šaljive, stvarne i izmišljene, kratke i dugačke, lične i bezlične...

Jedan jedini put, naime – ne postoji. A sloboda uvek sa sobom nosi odgovornost.