Kriza horizonta

Kako učimo i zašto nam se to obija o glavu 

„Panta rei“, rekao je Heraklit – sve protiče. Niče, pak, veli da ništa ne teče. Kad brvna i priručja premošćavaju rečni tok, a voda je zaleđena, sve miruje nepomično. Okovan snegom i ledom stoji i sistem (visokog) obrazovanja u Srbiji. Tužno, ali umesto da razvije misaoni aparat svršenog srednjoškolca, fakultet mladi mozak flašira i zamrzava, produkujući funkcionalno nepismenog zombi-studenta, koji zna vrlo malo, a i to što je naučio nesposoban je da upotrebi u rešavanju realnih problema. „Svi mi živimo pod istim nebom, ali imamo različite horizonte“, govorio je Konrad Adenauer. Na mestu gde gro nastavnog kadra više odgovara opisu srednjovekovnog sholastičara nego profesora 21. veka, vidno polje uistinu je suženo i zamućeno. Opor je ukus „Bolonje“ servirane u polupečenom stanju. Forma je ponovo zamaskirala suštinu, pa tako sada visoko obrazovanje košta više, ali je podjednako loše kao i ranije. Ah, zaista je teško zbaciti teret zaostavštine iz prošlosti. On, doduše, manje ima veze sa socijalizmom kao društvenim uređenjem, a mnogo više sa načinom razmišljanja koji proizilazi iz totalitarizma.

Zašto smo tako loši? Postavimo sebi neka osnovna pitanja. Kakav je sistem, sa stanovišta usvajanja i provere znanja (šta i kako učimo)? Šta on kao takav produkuje? Kako se to odražava na društvo i privredu? Gradivo, koje u najvećem broju slučajeva ne odgovara savremenim potrebama, i način na koji učimo (ili mislimo da učimo) dve su strane istog problema. Ipak, uz današnje izvore znanja koji su manje-više dostupni svima, u prvi plan izbija nefleksibilnost sistema zasnovanog na ex catedra predavanjima kao načinu prenošenja znanja, te krutom pismenom ispitu kao dominantnom obliku provere sposobnosti studenta. Bumerang stalne jednosmerne komunikacije i utiska da se znanje diplomom stiče u gotovom obliku vraća se i zadaje fatalan udarac.

Naglašeno pasivan, depersonalizovan, izgubljen u gomili bez šanse da ispolji svoju individualnost – takav je prosečan domaći student. Jednom stavljen u službu, biće umlaćivan maljem užasnog insistiranja na formi sve dok se ne ubiju svaka kreativnost i sloboda u njemu. Umesto da podstiče studenta da razvija sopstveno mišljenje o svakoj temi, represivan sistem će ga za to obeshrabriti. Malo po malo, mladi mozgovi mire se sa takvim stanjem, uskraćujući sebi, a time i društvu, šansu da se razviju. Provera znanja svedena na prostu reprodukciju sirovih činjenica iz udžbenika model je ispita za papagaje, a ne za ljude. Kako takav sistem raspoznaje da li je student shvatio gradivo? Otuda i epidemija prepisivača-bubičara, te studenata koji uče kampanjski i bez razumevanja. Takav diplomirani idiot nije sposoban ni da identifikuje vezu između različitih celina koje je navodno naučio i savladao, a kamoli da bude nosilac ekonomskog i društvenog razvoja. Student koji u diplomi vidi jedinu svrhu studija nije ništa drugo do budući kancelarijski moljac, birokrata koji čitav radni vek presipa iz šupljeg u prazno.

Put ka ozdravljenju nije jednostavan, ali je neminovnost. Efikasno stati na put varanju na ispitima i učenju napamet znači napraviti sistem u kome mera znanja treba da bude ono što se ne može prepisati. Mora se odstupiti od uskih šablona pri testiranju. Insistiranje na kontinuitetu učenja i primeni naučenog gradiva kroz rešavanje problema garantovalo bi suštinsko razumevanje materije. Kreativnost i razmišljanje kroz traženje rešenja neka zamene bubanje definicija i besmislenih nabrajanja. Neka se što češće postavlja pitanje ZAŠTO. Stimulisanje diskusije zasigurno bi smanjilo jaz između profesora i studenta. Vrednovanje svakog napora studenta jeste suština „Bolonje“. Zar nije bolje napisati pravi esej, umesto na papir preslikavati ono što stoji u udžbeniku? To je jedino rešenje.

Tokom studija ekonomije na jednom državnom fakultetu, uverio sam se da nas uče pogrešno. Tako se, recimo, na jednom obaveznom opštem predmetu, između ostalog obrađuje poglavlje koje se bavi preduzetništvom. U delu koji nosi naslov „Profil uspešnog preduzetnika“ nabrojane su najrazličitije osobine što treba da ih poseduje kvalitetan entrepreneur. Student će, pošto materiju dobro nabubači, imati priliku da, dobije li na ispitu/kolokvijumu to pitanje, poput đaka prvaka izrecituje sve te odlike dobrog preduzetnika. A to su, između ostalog: sklonost ka maštanju, stvaranju, inovativnosti, orijentacija ka izazovima i promenama, fleksibilnost, komunikativnost,  etc. Međutim, tokom izučavanja pomenutog predmeta, individua neće biti u prilici ni na koji način da iskaže osobine koje su tako lepo naučene napamet. Sve ostaje mrtvo slovo na papiru.

Upravo tu leži ta grozna ironija, paradoks koji oslikava svu gorčinu poraza. Na kraju krajeva, sve što je zanemareno u obrazovanju može se podvesti pod ono što se u ekonomiji ispoljava kao preduzetnički duh. Upravo je preduzetništvo od odsudnog značaja za društva koja se nalaze pred velikim promenama. Mi i nemamo puno izbora. Bez ideje nema progresa, a znanje je najvredniji resurs. Promene se, stoga, nameću kao uslov opstanka. Kriza znanja, kreativnosti, siromašnosti ideja, kriza horizonta – tako se zove naša boljka!

Kompas je, ipak, odavno izgubljen. Isuviše smo udaljeni i od pojma društva zasnovanog na znanju. Birokratski aparat pokazao je da o školstvu brine podjednako loše kao i o ostalim oblastima. Što se tiče najvećeg dela pripadnika profesorskog esnafa, u njima ne vidim ništa osim gomile starudija. Ko će nam onda pokazati put u ovim teškim vremenima? Ne znam, ali zato znam od koga se to zasigurno ne može očekivati. Odzvonilo je socrealističnim i post-socrealističnim kadrovima, prošlo je vreme demagoga, dosadnih dogmatiča, horova papagaja... Što se nas ostalih tiče, vreme je da konačno odlučimo šta hoćemo. Razbijmo led, pokrenimo južni vetar i uključimo se u moderne tokove, ili pustimo da nas dotuče hladnoća večne zime.