Džon Barlikorn – Kralj Alkohol

Džek London i alkoholizam među omladinom

Nikada se u životu nisam napio. Za sebe jedva mogu kazati da sam uopšte probao alkohol. Ni  sa stručnog aspekta nisam ništa kompetentniji da pišem i raspravljam o ovoj temi. Kada su alkohol i alkoholizam u pitanju, verovatno sam poslednja osoba od koje se očekuje da daje svoj sud. Ime u podnaslovu, međutim, nije slučajnost. Odlično sam upoznat sa delom tog sjajnog pisca, čoveka koji je prošao kroz sve krugove pakla Kralja Alkohola. Džek London, koji je imao samo pet godina kada se prvi put opio, na kraju je platio skupu cenu druženja sa Džonom Barlikornom (*u to vreme popularan naziv za alkohol u SAD, inače originalni naslov romana). Svoje neprocenjivo životno iskustvo utkao je u nešto najiskrenije i najbolje o alkoholu ikada napisano.

Ne morate čitati kojekakve procente i ostale statističke podatke da biste se uverili u postojanje problema alkoholizma kod omladine. Noću je praktično nemoguće proći gradom, a ne uočiti lutajuće čopore mladih pijanaca. Petnaestogodišnaci večernji izlazak završavaju u bolnici, na ispiranju želuca. Sa sedamnaest, najgori slučajevi već su zreli za lečenje u nekom rehabilitacionom centru. Od istih tih zbunjenih i dezorijentisanih mladih ljudi sutradan se u školskim klupama očekuje da iskazuju interes za nešto poput Epa o Gilgamešu, dok će im u drugom razredu gimnazije atrofirani sistem obrazovanja servirati Anu Karenjinu. Za to vreme, preostali primerci Kralja Alkohola leže zatrpani u biblioteci i skupljaju prašinu na policama u domovima naših baka i deka. Sem Belog očnjaka i Zova divljine, knjižare u ponudi nemaju nijedno delo Džeka Londona. Za knjigu koja je napisana da promeni živote ljudi, i potpuno je dorasla tom zadatku, to je prilično tužna sudbina. Najveći broj srednjoškolaca nikada neće biti u prilici niti da čuje za ovo remek-delo. Za njih, Kralj Alkohol će ostati jedna u nizu knjiga koje nisu pročitali, a trebali su.

Kampanje za prevenciju alkoholizma među omladinom još uvek nisu prisutne u velikoj meri. Što se mene tiče, obavezno čitanje Kralja Alkohola jeste jedina kampanja, mera prevencije i edukacije koja mora da postoji (istini za volju, ujedno je i najjeftinija). Kada je alkohol u pitanju, nema boljeg dijagnostičara od Džeka Londona. Nijedan lekar, psiholog, stručnjak niti savetnik nije kompetentniji od njega. Ne gajim iluzije da će nakon čitanja ovog romana momci i devojke odmah baciti piće iz ruku. Ipak, ova izvrsna priča u stanju je svakoga da natera na razmišljanje. Kralj Alkohol istovremeno je i svojevrsna autobiografija jednog od najboljih pisaca svih vremena. U umetničkom i svakom drugom smislu, ova knjiga višestruko je kvalitetnija od gomile đubreta koje je sistem nametnuo deci. Jedna otvorena i direktna ispovest, poput ove Londonove, dovoljna je da promeni stavove mnogih đaka i kada su knjiga, čitanje, kao i sam pojam pisca u pitanju.

Zašto ljudi uopšte piju? Davno pre pojave bilo kakvih naučnih teorija, Džek London uz pomoć sopstvenog iskustva razotkriva čitav jedan svet. Generalno, ljudima nije stalo do alkohola. Nijedan čovek među sto hiljada nije rođeni pijanica. Opijanje je isključivo duševna i društvena navika. Niko nije počeo da pije sam. Gde god se ljudi sastaju, čine to uz alkohol. Bez dugog vežbanja u društvenim prilikama, retko koji čovek bi uopšte osećao potrebu za pićem. Drugarstvo i alkohol su sijamski blizanci. Džon Barlikorn je izuzetno moćan oponent. Njegova snaga nije fiktivna. Prividno, on daje nešto za ništa. Čudesno povećanje snage, osećaj nadmoćnosti, vedro raspoloženje... Na kraju, ipak, sve mora da se plati, i to sa debelim kamatama.

Džek London bio je sve, samo ne klasična pijanica. Ipak, pio je mnogo. Previše. Nije on rođen ni sa kakvom organskom potrebom za alkoholom. Naprotiv, prema alkoholu je osećao fizičku odvratnost. Želja za pićem je stečena. Pristupačnost alkohola i njegov društveni efekat stvorili su tu naviku, koja je kasnije prerasla u fizičku zavisnost. U romanu, London ipak uspeva da svalada mnogostranog Džona Barlikorna, personifikaciju alkohola. U stvarnom životu, međutim, Džek London pošao je putem Kralja Alkohola, koji ga je odveo u preranu smrt. Nakon četrdeset godina u kojima je popio alkohola za nekoliko života, njegov nadljudski izdržljiv organizam, telesni sklop neverovatne snage, pretvoren je u bolesnu, umiruću ruinu.

Osim nevoljom društva u kojem živimo, Džona Barlikorna smatram i ličnim neprijateljem. Nebrojeno puta psovao sam prokletinju i poželeo da ga nema. Doduše, činio sam to iz sasvim drugačijih razloga nego London. U svom životu, naime, nisam želeo razgovor niti drugarstvo sa Džonom Barlikornom. Beskompromisno sam ga odbacio, i time ostao izvan kruga onih čije društvene rituale nisam pristao da upražnjavam. Moj društveni život siromašniji je nego što je mogao biti da nisam odbio da prihvatim Džona Barlikorna. Odlučnim okretanjem leđa alkoholu indirektno sam pokidao neke društvene veze koje sam mogao izgraditi ili produbiti. Treba li da žalim zbog toga, ili zbog činjenice da sam, skoro čitav vek nakon Londona, deo sveta u kome Kralj Alkohol još suverenije sedi u svom prestolu?

I kao ratnik koji je preživeo stari rat s Indijancima i povikao: „Neka ne bude više ratova!“ tako i ja vičem: „Ne izlažite više našu omladinu borbi s otrovom!“ Jedini način da se spreči rat jeste sprečiti ga. Jedini način da se spreči opijanje jeste sprečiti ga. Kina je zaustavila opštu upotrebu opijuma na taj način što je zaustavila njegovo gajenje i uvoz. Kineski filozofi, sveštenici i doktori mogli su da ispuste dušu propovedajući protiv opijuma hiljadu godina, a njegova upotreba – dok je bio svuda pristupačan i svuda se mogao dobiti – ostala je nesmanjena. Takvi su ljudi, to je sve. Mi smo s velikim uspehom uveli praksu da uklanjamo arsen, strihnin, tifusne i tuberkulozne bacile, da bismo sačuvali svoju decu. Postupajte na isti način sa Džonom Barlikornom. Uklonite ga. Ne dopustite da bude svuda pristupačan, dopušten i legalan, da navaljuje na našu mladež. Ovo ne pišem zbog alkoholičara ni za alkoholičare, nego zbog naše mladeži, zbog onih koji nemaju ništa drugo osim želje za pustolovinama, želje za drugarstvom, impulse društvenog čoveka, koje je naša varvarska civilizacija sasvim izopačila i brani ih otrovom na svakom uglu. Pišem zbog tih zdravih, normalnih dečaka, koji su sada rođeni ili će biti rođeni.