Ima li još Vojvodine?

Regionalni identitet u vremenima opadanja

„Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije. Ponosite se time što su problemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, širi zamah i duži dah. Naročito se vaspitajte za veću borbenost. Jovan Cvijić, koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme.“

Vasa Stajić 

Pre nekoliko meseci, u Vrbasu je čovek pokušao da izvrši samoubistvo. Skočivši sa mosta u kanal, međutim, ostao je zaglavljen u mulju i nije uspeo u svojoj nameri. Posle dvadeset godina konstantnog pada, poniženja, kulturnog propadanja i ekonomske devastacije, izgleda da se i Vojvodina (ili bar ono što je od nje ostalo) nalazi u položaju očajnika. Zaglibljena u mestu, daleko od normalnog života, preumorna čak i za umiranje.

Vojvođanski duh po mnogo čemu nalikuje Velikom bačkom kanalu. Veliki kanal pravljen je tako da zahteva naročit način upravljanja i redovno održavanje. Dva veka posle prokopavanja, nakon decenija nemara, postao je plitak čak i za plovidbu. Podjednako zapostavljen, prepušten sam sebi, godinama bez nege i osvežavanja, duh Vojvodine danas opravdano strepi za svoj opstanak. Retrogradne snage bune se i na sam pomen njenog imena. Redovono se oglašavaju, revnosno i uz buku, poričući različitost, potirući njene posebnosti. Predugo su evropejstvo Vojvodine i njena širokogrudost stojali zapušteni, usamljeno se koprcajući pred zahuktalim naletima nasilne beogradizacije. Pokunjen, zaboravljen, ponegde zakrpljen, taj duh ipak odoleva. U polumraku tinja, poslednji plamen i prva iskra, bacajući svetlost na sve što čini Vojvodinu, oličavajući pravo biće Ravnice, način života i identitet u tolikoj meri drugačiji.

Iako se danas ni po čemu ne razlikuje od usmrdele bare, Veliki bački kanal u svoje vreme predstavljao je najveći graditeljski poduhvat u Evropi. Zaista, svako vreme ima svoje spomenike. Svaki period ostavlja iza sebe neizbrisive tragove, u vidu građevina. One ostaju kao simboli i verna svedočanstva. Nemi svedoci koji dobro pamte kako se živelo. U vremenu egzodusa svega vrednog, epohi iščezavanja posebnosti i opšteg privrednog kolapsa, u našoj Ravnici ubrzano niču novi spomenici. Visoka i krupna zdanja, nezgrapna i neobična. Grade se nove crkve. Veličina je samo bezuspešan pokušaj prikrivanja plitkosti ideja koje vrše nasilje nad kulturom jednog podneblja. No, u našoj svesti i dalje stoji crkveni toranj, ponosno se uzdiže iznad novih kupola koje sijaju lažnim sjajem. Kazaljke na crkvenom satu lagano klize – vreme je već ostavilo svoj trag. Vekovi su pažljivo oblikovali Vojvodinu. Preko noći sagrađene rugobe opstaće u Ravnici, ali ne kao hramovi i svetilišta, već samo kao opomena, spomenici vremena koje ju je unakazilo i ponizilo.

Kratak je put od najskupljeg privrednog objekta austrijske carevine do najzagađenijeg vodotoka Evrope. Oni koji su isušivali močvaru činili su to da bi stvorili najplodnije zemljište u Evropi. Verovali su u Ravnicu, i uspeli močvarno tlo da preoblikuju u žitnicu. Dva veka kasnije, u vremenu kada je ekonomija osnovna pokretačka snaga sveta, Vojvođane ubeđuju kako je štetno raspolagati sopstvenim resursima. Početkom 20. veka, Vojvodina je imala najgušću železničku mrežu u Evropi. Gušću od Nemačke i Engleske. Današnji vozovi idu sporije i od najranijih parnih lokomotiva. Znamo da trpimo, ali nismo budale. Nećemo valjda dočekati da i magarci putuju brže od vozova? Mi, koji smo svesni sopstvenih mogućnosti, zaslužujemo pravo da sebi obezbedimo pristojan život. Život dostojan čoveka koji stvara i želi da uživa u plodovima svoga rada. Čoveka koji želi da gradi svoju budućnost. Čoveka koji se ne boji slobode i spreman je da nosi odgovornost.

Ravnica nikoga ne odbija, nikada neće kazati ne. Ona uvek prihvata, spremna da pruži dom i novu nadu. Zato i ne zaslužuje da bude vreća za udaranje na kojoj će slabi i poraženi dokazivati kako još imaju snage. Nesrećna dešavanja oterala su ono najvrednije, još veća muka dovela je nove ljude. Svi mi sada činimo Vojvodinu, a oni koji negiraju njen subjektivitet postupaju tako samo zato što je ne poznaju. Izbezumljeni i besni vremenom će shvatiti kako funkcioniše Ravnica. Tiho, strpljivo i uporno. Sporo, ali delotvorno. Poput vrhunskog skulptora, večito meša, oblikuje, spaja, uvek uspevajući i najrazličitije elemente da stopi u jednu veličanstvenu celinu. Otopliće krotiteljica njihova srca pre nego što će oni zatrovati naša. Ko još može da posumnja u isceliteljsko dejstvo zdravog vojvođanskog duha? Nije slučajnost što migracije vekovima teku baš u ovom pravcu, a ne obrnuto.

Vojvodina će, dakle, ponovo naći sebe, ali samo ako jednom zauvek odbacimo zamisli koje podstiču srljanje u sunovrat. Samo pod uslovom da odlučno ustanemo protiv ideja zbog kojih smo ekonomski unazađeni, koje žele da nas posvađaju sa susedima; ideologija koje prete duhovno da nas vrate u srednji vek i teraju nas da se poistovećujemo sa Balkanom, a na svoje evropske tekovine zaboravimo. Setimo se ponovo svojih pravih učitelja i vaspitača, postavimo oko sebe niz najcenjenijih predmeta što sačinjavaju naše biće. Odatle ćemo kreniti, i iznova izgraditi svoju posebnost.