Uspon, pad i propast novosadske odbojke

OK Vojvodina od ponosa do stida

Čudan je bio osećaj tog četvrtka uveče, kada su vandali izvršili invaziju na naše posrnulo odbojkaško kraljevstvo. Bila je to prava pravcata (i posve neočekivana) najezda. Svašta sam video i doživeo na sportskim priredbama u našem gradu, ali zaista se nisam nadao da ću se tog 23. aprila 2009. godine naći među onima koji behu prinuđeni da beže pred navalom protuva i divljaka.

Na početku utakmice, Velika dvorana Spensa bila je neobećavajuće prazna. Skupilo se tek nešto više od hiljadu i po prilično nezainteresovanih Novosađana. Niko od njih nije mogao pretpostaviti da će ista ta sala u narednih sat vremena biti poprište nazapamćenih scena tuče, jurnjave i meteža. Dvadesetak minimalno opremljenih policajaca i tuce redara nisu delovali nimalo srećno kada je broj gostujućih „navijača“ naglo počeo da se povećava. Čim su odjeknule eksplozije prvih petardi, moglo se naslutiti da će te večeri obezbeđenje svoju platu zaraditi mnogo teže nego inače. Nezvani gosti iz Kragujevca najpre su uspeli da nadglasaju ostatak publike i u dvorani naprave skroz domaćinsku atmosferu, da bi potom izazvali prekid. Dok je poveća grupa razularenih huligana hvatala zalet jurišajući prema susednoj tribini, zaista je bilo neobično teško verovati sopstvenim očima.

Iako su odbojkaši Vojvodine tada pobedili Radnički i na taj način ostali u trci za titulu (koju su kasnije izgubili), tu ću utakmicu uvek pamtiti samo po jednom. Bio je to oficijelni dan raspada, kraj pada i početak propadanja novosadske odbojke. Dugo sam razmišljao kako je uopšte došlo do toga da gomila polusveta izvrši otvoreni desant na naš Spens. Gde su bili Novosađani, gde je nestala silna publika koja je bezbroj puta punila istu tu dvoranu, na istim takvim utakmicama? Da li je moguće da za sudbinu OK Vojvodine više niko ne mari?

Poslednji put, Velika dvorana Spensa bila je dupke puna aprila 2006. godine. Bila je to majstorica finala protiv Budućnosti. Veličanstvena odbojkaška predstava, uzbudljiva do poslednjeg poena. I bolan poraz... Opasno su se razredile titule nakon 2000. A baš smo bili navikli da pobeđujemo, igramo dobro, dobijamo finala, a sve to uz prepune tribine i nezaboravnu atmosferu. Tih, po mnogo čemu nesrećnih, ali za odbojku zlatnih godina, u našem gradu stvarao se prepoznatljiv sportski kult. Novi Sad je živeo za odbojku. Nova energija, duh i entuzijazam oličeni u novosadskim i vojvođanskim igračima i stručnjacima lansirali su OK Vojvodinu u sam vrh evropske odbojke. Na istim krilima, i reprezentacija je izrasla u svetsku silu.

Brojali smo uzastopne domaće titule, oštrili se za evropske utakmice – to su tek bili pravi izazovi. Uz odbojku smo odrastali. Vošu smo pratili sa velikom strašću, treniralo se masovno kao nikada ranije, dok su se u slobodno vreme plele mreže, a ulice i dvorišta postajali su parket Velike dvorane. Bili smo presrećni što Zvezdi i Partizanu možemo da vratimo dugove. „Beograde, Beograde... Uzeo si nam fudbal, košarku, rukomet... Ali odbojku ti ne damo!“ – veselo je prkosio transparent, jedan od mnogih. Bili smo nedodirljivi. Odbojka beše istinski ponos i simbol Novog Sada.

Doroš Lešek, Miroslav Vislavski, Zoran Gajić, Rajko i Milorad Kijac bili su glavne arhitekte novosadskog odbojkaškog čuda. Svi su oni danas, međutim, manje ili više daleko od kluba. Neki drugi ljudi na sličnim pozicijama u međuvremenu su postali isuviše samouvereni, pa nisu ni osetili da su pregaženi i prevaziđeni. Oni verovatno još uvek ne shvataju da su lovorike na kojima i dalje spavaju – tuđe.

Mnogo je vremena prošlo, previše sušnih sezona... Nad blistavim trenucima iz prošlosti nadvila se senka sumorne sadašnjice. Poslednjih sedam-osam godina, uz sporadične svetle trenutke, OK Vojvodina ide sigurnom silaznom putanjom i sada je sasvim blizu da dotakne dno. U nikad slabijoj konkurenciji, trofeji nikada nisu delovali udaljenije. Nekadašnji ponos novosadskog sporta potpuno je razbucan i devastiran, kao uostalom i kompletan ovaj sport u (nekada) gradu odbojke. 

Ipak, najgore od svega je što skoro nikome više nije stalo, pa čak ni ljudima koji su u samom tom sportu. Čini se da je odbojka danas potpuno zaboravljena od većine Novosađana. Da je OK Vojvodina doživela grandiozan pad, možda bi glasan odjek naglog prizemljenja stropoštalog giganta nekoga trgao. Ovako, kompletna gradska javnost ne primećuje da najtrofejniji novosadski sportski kolektiv lagano klizi u propast. Vošina odbojkaška sekcija jednostavno je prestala da bude stvar opšteg interesa, pa ova sportska institucija sada vene u tišini.

Zaista, na početku 2010. godine, neki stranac nikada ne bi rekao da je odbojka simbol Novog Sada. Ona je to nekada stvarno bila, ali se u godinama iza nas ugasio taj toliko prepoznatljivi duh. Kult odbojke gotovo je izgubljen. Nezgodno je konstatovati realno stanje stvari – zavrti se u glavi od oštrih kontrasta. Moraćemo, međutim, biti (samo)kritični. Sasvim smo blizu tačke iz koje se mora krenuti od nule. Ispočetka. Treba priznati greške, dok još imamo šta da spašavamo. Zajedno, svom snagom, zbiti redove i učiniti sve da odbojka ponovo bude ponos Novog Sada. Odbojka je takav sport – uvek pobeđuje onaj ko manje greši. I uopšte nije bitno ko je sa druge strane mreže. Oni su dobri onoliko koliko smo mi loši.