Đačko igralište – prva godina nove ere

Prokletstvo vaterpoliste

Što budala jednom upropasti, ni hiljadu pametnih popraviti ne može. Priseo je Limancima i ostalim sugrađanima, u dokone sate loptanju sklonim, dan kada su se političke svinje nameračile na Đačko igralište. Sve je počelo prošlog leta, uoči juniorskog prvenstva u atletici, kada su se pomenuti indijanci iz kožnih fotelja (koji sebe vole da nazivaju gradskim ocima) primili lukrativne dužnosti da delu zapuštenog sportskog kompleksa udahnu novi sjaj.

Raspolutili su direktori ZIG-a istoriju našeg dragog igrališta na dve epohe – onu pre i posle njihovog poduhvata; svečanim otvaranjem oplemenjenog renoviranja. Samohvale i promocije, dabome, nikada nije nedostajalo; performans je, uprkos bljutavosti i svem lošem ukusu, odveć proročki podario najavu onoga što nas, sportiste i rekreativce, očekuje. Đani, Savo, Batica i ostali ljigavci iz svite očigledno nisu prijali skromnoj zemljici, nenaviknutoj na takve veličine. Pokazalo se, nažalost, doslovce istinitim – gde oni udaraju, tu trava više ne raste.

Bilo kako bilo, stanje fudbalskog terena u prethodnih dvanaestak meseci menjalo se u finim nijansama – od kišom razblatnjavljene kaljuge, do suncem opečene goleti. Uzalud ljudi iz „Indeksa“ čupaju kosu, pomoću štapa i kanapa pokušavajući da ožive ono malo preostalog zelenog pokrivača. Od silnog truda, ostaje jedino gozba za vrane i svrake. Brzo rešenje teško će se pronaći. Tlo je, kanda, rđavog sastava, što ranije svakako nije bio slučaj. Vojvođanski će ligaš tako i ove sezone protivnike dočekivati van svog bunjišta.

Ipak, važnija se polovina nadolazećih nesretnih događaja na ceremonijalu dala naslutiti tek sa pojavom vaterpolske ikone. Kada je početkom juna voda odnekud počela da izbija, potopivši lagano sve terene za male sportove, beše jasno da nešto debelo ne štima, jerbo ni iskusniji basketaši i fudbaleri – a ima među njima i onih od preko šezdeset leta – ništa slično ne pamte. Uistinu, a gradski hroničari i najstariji Novosađani svakako to mogu potvrditi, uprkos kiši, podzemnim vodama i visokom vodostaju Dunava, nikada u prošlosti igralište nije bilo poplavljeno. Tako nam ostaje da primetimo kako se potvrdilo zlo proročanstvo – što vaterpolista otvori, to neizbežno, pre ili kasnije, teži da se pretvori u bazen.

Elem, varljivi početak i sredina leta igralište su transformisali u močvaru, plitku i blagim fekalnim zapahom parfimisanu. Na zadovoljstvo žaba, punoglavaca, zmijuljica, komaraca, ali i prirodnjaka, koji su mogli pratiti kako se novi ekosistem uspostavlja, razvija i na kraju, dolaskom sunčanijih dana i povlačenjem reke, iščezava. Materijal za nastavak filma Čudo neviđeno.

Glavna je caka, međutim, u sledećem. Prilikom izgradnje staze za trčanje, na potezu između Đačkog i Sunčanog keja posečeno je svo drveće. U vrstu poređani jablanovi – okomiti, stasiti čuvari – bezdušno su iskasapljeni. Osim što je u vrelim mesecima donosilo hlad, vetrovitih dana zaklanjalo od košave, drveće je ujedno pružalo i zaštitu od podzemnih voda. Sečom jablanova, trajno je narušeno ono što su predratni inženjeri izvrsno isplanirali. Nema sumnje da će i pri svakom narednom bujanju reke čitav kompleks plivati.

Jedino su atletičari odahnuli. Tartan stazi ništa ne fali. Tako je to, kada gradskim vlastima samo be(ha)toniranja, prekrivanja, popločavanja i menjanja podova idu od ruke. Za sadnju se, nažalost, isto ne može reći. Uistinu, čini se kako je i Sâd iz negdašnjeg naziva varoši u međuvremenu posečen, uvenuo ili poplavljen.