S one strane Bolonje

Kad forma zamaskira suštinu 

Tržišni način razmišljanja brzo je uzeo primat u svim sferama našeg društva. Tako su se čak i univerzitetski profesori, uključujući i one koji su do juče obarali na Marksovim citatima, naglo probudili iz dogmatskog dremeža. Zaboravivši na lekcije o prvobitnoj akumulaciji kapitala, ubrzo su počeli da shvataju kako je i od visokog obrazovanja moguće napraviti unosan biznis. Nevoljni i nesposobni da se udube u razumevanje osnovnih principa Bolonjske deklaracije, usput su pokupili njene najgore elemente, ukrstivši ih sa još gorim osobinama zatečenog sistema. Dobri stari, nedostacima bremeniti sistem nevešto je ušminkan i preobučen u novo, bolonjsko ruho. 

Uspon, pad i propast novosadske odbojke

OK Vojvodina od ponosa do stida

Čudan je bio osećaj tog četvrtka uveče, kada su vandali izvršili invaziju na naše posrnulo odbojkaško kraljevstvo. Bila je to prava pravcata (i posve neočekivana) najezda. Svašta sam video i doživeo na sportskim priredbama u našem gradu, ali zaista se nisam nadao da ću se tog 23. aprila 2009. godine naći među onima koji behu prinuđeni da beže pred navalom protuva i divljaka.

Na početku utakmice, Velika dvorana Spensa bila je neobećavajuće prazna. Skupilo se tek nešto više od hiljadu i po prilično nezainteresovanih Novosađana. Niko od njih nije mogao pretpostaviti da će ista ta sala u narednih sat vremena biti poprište nazapamćenih scena tuče, jurnjave i meteža. Dvadesetak minimalno opremljenih policajaca i tuce redara nisu delovali nimalo srećno kada je broj gostujućih „navijača“ naglo počeo da se povećava. Čim su odjeknule eksplozije prvih petardi, moglo se naslutiti da će te večeri obezbeđenje svoju platu zaraditi mnogo teže nego inače. Nezvani gosti iz Kragujevca najpre su uspeli da nadglasaju ostatak publike i u dvorani naprave skroz domaćinsku atmosferu, da bi potom izazvali prekid. Dok je poveća grupa razularenih huligana hvatala zalet jurišajući prema susednoj tribini, zaista je bilo neobično teško verovati sopstvenim očima.

Ima li još Vojvodine?

Regionalni identitet u vremenima opadanja

„Najveći nedostatak Vojvodine osećam u tome što su pale u zaborav slobodarske njene tradicije. Ponosite se time što su problemi mnogonarodne Vojvodine teži od ostalih naših problema, što je za njihovo rešavanje potreban širi vidokrug, staloženija pamet, mirniji tempo, širi zamah i duži dah. Naročito se vaspitajte za veću borbenost. Jovan Cvijić, koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme.“

Vasa Stajić 

Džon Barlikorn – Kralj Alkohol

Džek London i alkoholizam među omladinom

Nikada se u životu nisam napio. Za sebe jedva mogu kazati da sam uopšte probao alkohol. Ni  sa stručnog aspekta nisam ništa kompetentniji da pišem i raspravljam o ovoj temi. Kada su alkohol i alkoholizam u pitanju, verovatno sam poslednja osoba od koje se očekuje da daje svoj sud. Ime u podnaslovu, međutim, nije slučajnost. Odlično sam upoznat sa delom tog sjajnog pisca, čoveka koji je prošao kroz sve krugove pakla Kralja Alkohola. Džek London, koji je imao samo pet godina kada se prvi put opio, na kraju je platio skupu cenu druženja sa Džonom Barlikornom (*u to vreme popularan naziv za alkohol u SAD, inače originalni naslov romana). Svoje neprocenjivo životno iskustvo utkao je u nešto najiskrenije i najbolje o alkoholu ikada napisano.

Sokratom protiv statusa quo

Peckanje odstranjenog

Brzo, lako, jeftino... Užasna je postala ova buka. Sve same galamdžije, i svaki se trudi da bude glasniji od drugih. Uporno vrište i dernjaju se, dok ostali prihvataju njihovo kreštanje i uživaju u njegovom podražavanju. Kao da opšta galama može zamaskirati ustajalu baru u kojoj se valjaju. Nije blato toliko strašno, već što je sve isto blato! U toj kaljuzi ni drvo ne mogu zasaditi kako valja; sve su im se krošnje sasušile.

Nigde nikoga sem klovnova i lakrdijaša; po ramenu tapšu jedni druge. Svi se prasići hrane iz istog valova; na cirkuske splačine najslađe se oblizuju. Svoje postupke i svoju svest prepustili su gomili. Niko ne trči, živi pesak guta one koji se koprcaju. Nema ni letenja – krila valja kriti, ne bi li bila potkresana. Sve što se kreće sporo puzi i gamiže, ostavljajući sluzav trag. Sve što strči, biva posečeno; što se usudi da odudara, čvrsto natrag zakucano. Pregaženo đonovima miliona, robova podešavanja i podražavanja. Mali životi dolaze upakovani, sa istim uputstvom za upotrebu. Mišljenja, kao i odela, kupuju se gotova.

„Šta tražiš ovde, starče bistrooki? Da nećeš možda neku drugačiju veru da propovedaš? Da truješ našu zdravu mladež?“

Oh, da li je moguće? Rulja je zaurlala glasnije, horski! Protiv koga svetina tako složno pljuje i bljuje? Ko još može pokrenuti lavež pobesnelih pasa? Ko se uzdiže tako visoko da protiv sebe uvek ujedinjuje sav ološ? Taj je pravi! Taj još može porađati znanje iz umova nerazvijenih!

Gle, bez pretvaranja svakome sipa istinu u lice. Uvek priča i radi samo ono što misli. Do simpatija većine najmanje mu je stalo. Kritikuje sasvim lako i prirodno, bez dlake na jeziku. Tera ljude da razmišljaju. Zahteva od njih da imaju svoje mišljenje.  Uistinu, nije teško prepoznati Sokrata.

Ulični pišači...

... i ostali zagađivači životnog prostora  

Pre otprilike mesec dana završen je Festival uličnih svirača, deveti po redu. Što se tiče uličnih pišača, njihova je sezona otvorena tokom čitave godine. Odavno već nije sramota mokriti u javnosti, na otvorenom gradskom prostoru. Razloga za slavlje nikada ne manjka, puno se popije. Ko bi još odoleo izazovu da, pod okriljem noći, zalije fasadu, prolaz ili hodnik neke zgrade? A zašto da ne i u sred bela dana? Teško je odupreti se instinktu. Stida, svakako, nema. Dosegli smo najvišu razinu slobode izražavanja i emancipacije (od kulturnih i civilizacijskih normi) – opšte pravo na pražnjenje bešike. Čin slobodnog uriniranja široko je prihvaćen, kao sasvim legitiman vid razonode i sportskih aktivnosti. Otkako su reklame za pivo preplavile etar, usađujući u svest konzumenta natprirodne predstave o ovoj tečnosti, čini se da je produbljena i uzročno-posledična veza pivo-pišanje. A pošto su pivo i fudbal dva nerazdvojna pojma, onda je sasvim prirodno da stadion najviše zaudara na mokraću.

Identitet ekonomije

Između fizike i filozofije

U savremenoj ekonomskoj nauci dominira stav da je „čista ekonomija“ ideal kome treba težiti. Ekonomija nastoji da bude egzaktna, nalik prirodnim naukama. Takva znanost bila bi uzdržana od bilo kakvih vrednosnih sudova i očišćena od (inače štetnih i suvišnih) uticaja neekonomskih disciplina kao što su etika, filozofija i politika. Živeći u nadi da je sa matematičkom preciznošću moguće ući u trag ekonomskim fenomenima, ekonomisti teže svoju nauku da odrede po modelu zakonitosti koje vladaju u prirodi. Nije teško shvatiti da ovakav opis odgovara onome što se u ekonomskom učenju inače označava kao pozitivizam. Takav pristup, nasuprot normativnom, utemeljen je na činjenicama i ograničen isključivo na identifikovanje i izučavanje ekonomskih pojava, procesa, veza i odnosa. Drugim rečima, analizira se ono što jeste, a ne i ono što bi trebalo da bude. Normativizam se, pak, ne zaustavlja samo na posmatranju postojećeg, već poseže i za promenama privredne strukture, predlažući pravce delovanja, a sve u svrhu postizanja najboljih rezultata.